МАЧВАНСКЕ ШКОЛЕ ДОЖИВЕЛЕ ДУБОКУ СТАРОСТ
Писменост слави јубилеје
Све мачванске основне школе старије од једног века. Чувају приче стотине генерација. Данас на удару “беле куге”, са све мање ђака
Куће писмености по Мачви, преживеле су династије, политичке ујдурме и економске кризе, ратове и страдања, а данас у већини случајева реновиране, делимично дигитализоване у сваком случају старе више од једног века, постају све празније због “беле куге”. Школе желе прваке, а њих је све мање.
Изникле, најчешће у манастирима, дуго су “тињале” у турско доба, крадом “описмењавајући” младе, да би се по кидању вишевековних стега османлијске царевине, “распламсале”. Наравно, томе је највише допринело повећање броја становника у Кнежевини Србији и интензивније интересовање државе за школе, њихов опстанак и развој.
Историја бележи да је од средине 19 века растао број ученика. Истражујући ову тему у својој књизи “Школа у Узвећу и писменост Узвећана”, ауторка, новинарка Живана Војиновић, позива се на сведочење Милана Ђ. Милићевића који пише да су до средине 19 века у данашњој Мачви школе биле у: Шеварицама је отворена 1828. године, Богатићу 1836. Штитару и Глушцима 1840, а Бадовинчани су 1844. у свом селу почели да уче читање, писање и рачунање.
У шестој деценији 19 века школу добија Засавица, седмој Дубље, Раденковић, Мачвански Причиновић и Узвеће.
Следи вртоглави раст школства и повећање броја школа и ђака. Прецизнији аналитичари бележе да је у једном моменту број школа превазишао број цркава. То се у Мачви посебно осетило у сеоским срединама. У појединим одељењима било је по 40 ученика. Сведоче о том времену и условима у којима су се школовали неки матуранти, који су касније стекли дипломе високих школа, а радни век провели на различитим местима и дужностима. Данас, као пензионери радо се сећају ђачких дана.
Нажалост, трендови у корист попуњености школа, чије зграде су у већини случајева реновиране, а настава дигитализована, су се променили. Све ближи су злочести коментари да ће школе “пожелети првака, али првака неће бити”. Често слушамо опаске сеоских свештеника да годишње три пута више имају опела, него крштења. Деце је, жале се они све мање, а то се наравно одражава на број ђака првака у школама. Овдашњи директори основних школа у први план истичу чињеницу да сваке године уписују по једно одељење првака мање.
“Бела куга” је закуцала на врата свих, па и школа у Мачви. Тако се поставило и питање економске оправданости постојања ових зграда, реновираних у које се и додатно улаже.
Коначно, хроничари села примећују да су поменуте образовне институције старије од једног века. Многе обележавају јубилеје или се ближе “округлим” годишњицама.
С друге стране реформа и у овој области рада остаје императив времена.
Изникле, најчешће у манастирима, дуго су “тињале” у турско доба, крадом “описмењавајући” младе, да би се по кидању вишевековних стега османлијске царевине, “распламсале”. Наравно, томе је највише допринело повећање броја становника у Кнежевини Србији и интензивније интересовање државе за школе, њихов опстанак и развој.
Историја бележи да је од средине 19 века растао број ученика. Истражујући ову тему у својој књизи “Школа у Узвећу и писменост Узвећана”, ауторка, новинарка Живана Војиновић, позива се на сведочење Милана Ђ. Милићевића који пише да су до средине 19 века у данашњој Мачви школе биле у: Шеварицама је отворена 1828. године, Богатићу 1836. Штитару и Глушцима 1840, а Бадовинчани су 1844. у свом селу почели да уче читање, писање и рачунање.
У шестој деценији 19 века школу добија Засавица, седмој Дубље, Раденковић, Мачвански Причиновић и Узвеће.
Следи вртоглави раст школства и повећање броја школа и ђака. Прецизнији аналитичари бележе да је у једном моменту број школа превазишао број цркава. То се у Мачви посебно осетило у сеоским срединама. У појединим одељењима било је по 40 ученика. Сведоче о том времену и условима у којима су се школовали неки матуранти, који су касније стекли дипломе високих школа, а радни век провели на различитим местима и дужностима. Данас, као пензионери радо се сећају ђачких дана.
Нажалост, трендови у корист попуњености школа, чије зграде су у већини случајева реновиране, а настава дигитализована, су се променили. Све ближи су злочести коментари да ће школе “пожелети првака, али првака неће бити”. Често слушамо опаске сеоских свештеника да годишње три пута више имају опела, него крштења. Деце је, жале се они све мање, а то се наравно одражава на број ђака првака у школама. Овдашњи директори основних школа у први план истичу чињеницу да сваке године уписују по једно одељење првака мање.
“Бела куга” је закуцала на врата свих, па и школа у Мачви. Тако се поставило и питање економске оправданости постојања ових зграда, реновираних у које се и додатно улаже.
Коначно, хроничари села примећују да су поменуте образовне институције старије од једног века. Многе обележавају јубилеје или се ближе “округлим” годишњицама.
С друге стране реформа и у овој области рада остаје императив времена.
Љ.Ђ.
Најновији број
18. април 2024.
