Шеста генерација Маљана. Предводник гимнастичке екипе, покретач прве плесне школе у Шапцу. Неуспех са дискотеком, Љубав детињства преточена у посао. Мир и спокој у породичном кругу. Даривање од срце дарује срећу, ништа не одузима.
Да ли је ово прича о некада одличном гимнастичару, или добром рониоцу, атлети, или плесачу који је уживао на сваком подијуму, или скакачу с платформе, или антиквару, или нашем човеку који живот гради у Холандији? Јесте, све по мало, зато је најпрецизније рећи Прича о Микану, Микану Егановићу, старом Маљанину, шестој генерацији која потиче из овог посебног, јединственог и свима у Шапцу драгог дела града.
-Мој чукундеда живео је у Мали, кажу да је правилно Махала, али више волим овај први израз, сви га знамо, нека је и језички неисправан. Звао се Мујо Егановић, био је један од најбогатијих Шапчана у то доба претпрошлог века. Имао је сина Садика и Алију кога је послао на школовање у Грац и Беч. Постао је лекар и био на двору Краља Петра. Променио је име у Владимир. Кажу да је био велики пријатељ са Костом Абрашевићем. Умро је у Нишу од тифуса – сећа се предака Микан Егановић док прелази на свој живот и успомене.
-Расли смо у Мали и тај период свим памтимо као време безбрижности: Неко је имао више, неко мање, али смо били радосна деца, овај део био је наш свет. Лети се освежавали на Сави, цео дан ништа не поједемо, немамо времена од игре. У момачким данима, све мисли ми преплави сећање на корзо, толико лепоте, лепих девојака, младића. Наше друштво стоји са стране, причамо, уживамо, лепа младост. Богом дану грађу и гипкост Микан Егановић знао је да чува и развија кроз спорт, истицао се као гимнастичар, познат као специјалиста за велеобрт. Волео је да тренира, брзо напредовао и постао најбољи такмичар и предводник гимнастичке секције при ондашњем Друштву телесног васпитања „Партизан“.
Моја група је била позната, вежбали смо уз плоче, а где год је било живе музике ми смо долазили и играли, најчешће у „Венцу“ и хотелу „Слобода“. Плесали смо танго, валцер, фокстрот, играли уз рокенрол
-То је једна од најбољих гимнастичких екипа која је икада радила у Шапцу. Били су ту браћа Бабалић, Петровићи, Драгутиновићи и има још много оних чијих имена не могу да се сетим и унапред се извињавам и поздрављам их. На наше тренинге су долазили и други спортисти, побољшавали координацију снаге и брзине. Побеђивали смо у Тјентишту, Охриду, диљем бивше државе. Све је до тренинга, таленат само олакшава. Ми смо уживали у раду. Прошло је много година, а ја и у овим годинама покушавам да будем активан.
Атлета какав је био, није се задовољавао само гимнастичким тренинзима. Брзо је савладао пливање, безброј пута је препливао Саву на којој је трошио свако лето, а често је и скакао са платформе, то је био посебан вид адреналинског уживања. Заљубљен у воду, посветио се у једном периоду и роњењу. Армијски позив одвео га је у морнарицу, где је унапредио још један дар.
-Шестедесетих година су сви момци знали да плешу, некако се морало (казује кроз осмех), ја сам волео игру уз музику и док сам служио армијски у Ријеци похађао сам плесну школу и стекао диплому да могу бити инструктор. Када сам се вратио у свој град отворио сам у Дому омладине прву школу плеса у Шапцу. Трајала је шест, седам година. Моја група је била позната, вежбали смо уз плоче, а где год је било живе музике ми смо долазили и играли, најчешће у „Венцу“ и хотелу „Слобода“. Плесали смо танго, валцер, фокстрот, играли уз рокенрол, то је посебна димензија уживања. Много поздрављам све који су били део школе, испунили су један од најлепших делова младости моје, а надам се да је и њима то лепо сећање. Средином осамдесетих Микан Егановић је отворио стовариште пића са кога су се снабдевале готово све кафане, ресторани и кафићи у Шапцу. Зарађивао је много.
Када сам био још мали, деда ми је једног дана поклонио посуду пуну старог новца, нагласивши да је то сада моје и да не кажем никоме да имам. Били су ту сребрњаци, 20, 50 српских динара, петодинарке
-Трудио сам се да набаљам најквалитетнија пића и да имам најмање марже. Када сам затворио трговину најпре сам планирао да отворим робну кућу, на два нивоа, различитог асортимана, међутим буквално у једној вечери сам се одлучио да отворим, уместо тога, дискотеку. Била је у Поп Лукиној. Ризиковао сам и није се исплатило. Много сам изгубио, скупио сам уштеђевину и са супругом отишао у Холандију. Није државу одабрао насумично, тамо је већ Микана чекао брат Синан. После Шабачке гимназије и студија у Сарајеву, Синан који је имао хендикеп глувоће, отишао је у Холандију. Синан је страст ка шаху преточио у шампионске титуле Најмегена.
-По доласку сам тражио своје место, радили смо и супруга и ја где је било посла и полако поново градили уштеђевину.
Хоби и посао Холандија је једно од највећих тржишта антиквитета, а љубав коју је чувао од детињства, Микан је постепено претварао у посао. -Када сам био још мали, деда ми је једног дана поклонио посуду пуну старог новца, нагласивши да је то сада моје и да не кажем никоме да имам. Били су ту сребрњаци, 20, 50 српских динара, петодинарке. Можда сам имао 13, 14 година када сам упознао једног човека који је откупљивао стари новац и мало по мало сам продавао. У Холандији је велико тржиште антиквитета и полако сам улазио у тај свет. Оживео сам своје снове на тај начин, пронашао себе и испуњење. Када су антиквитети постали посао, један део, са коренима у детињству постао је пасија.
-Заљубљеник сам у нумизматику, посебно период Рима, мени је то чудесно, желео бих да упознам сваки новчић из тог доба. Кроз посао и љубав сам напредовао следећи савете искуснијих и десетине књига које имам о нумизматици, филателији.
Породица извор мира Посао може донети испуњење, финансијску стабилност, али вечна жеђ човека за миром води га другим путевима. Јунак наше приче утолио је у породици која је свему дала смисао. -Све што је било и све што јесте, вреди због њих. Одрастао сам са Шабаном Шаулићем. Моју Сију сам упознао у суседној кући. Она је Шабанова сестра од стрица, запослио је да одговара на писма када је већ постао познат певач, заљубио сам се на први поглед и како кажу „украо је“. -Она је моје све. Знам да није било лако издржати са мном, а она није само издржала, она ме је неговала, чувала и с њом сам добио жену бољу него што сам заслуживао. Подарила ми је дивне ћерке Салиху, Мериму, унуке, праунука, они су мој мир, снага и Богу сам захвалан на дару мојих девојака. Док гази осмом деценијом, за млађе Микан чува за крај један савет, односно дели нешто што су њега стари научили.
-Треба волети људе, потекао сам из имућне породице, учен да делим и нико ко је од срца помагао оне којима је помоћ потребна није губио и увек је срећан био, то је правило живота које преносим и на своје потомке.
