Инфо

14. јануар 2021.14. јан 2021.
ЈЕЛЕНА ЈЕВРИЋ

ЈЕЛЕНА ЈЕВРИЋ

ПРЕДСЕДНИЦА РЕСОРНОГ ОДБОРА ЗА ПРОСВЕТУ ГО ЗАЈЕДНО ЗА СРБИЈУ, ЈЕЛЕНА ЈЕВРИЋ

Образовање у Србији на крају 2020. године

2020. година остаће запамћена по многим изазовима и тешкоћама које нам је донела пандемија корона вируса. Како се то одразило на оне који су нам најважнији, на децу и њихово образовање?
Због увођења ванредног стања од марта 2020. године реализована је настава на даљину, а тако и завршена школска година. Нова је започела тзв. комбинованом наставом, часом од 30 минута, ученицима подељеним по групама који су наизменично ишли у школу, сваког и/или сваког другог дана, односно седмице (у зависности да ли је реч о основној или средњој школи). Последње три седмице већина се поново вратила настави на даљину.

И шта је ту проблем? Настава се реализује, ученици добијају оцене, све функционише добро, чак и боље од доброг. Бар такве изјаве можемо чути од надлежних из Министарства просвете, науке и технолошког развоја.

А шта се изгледа, заиста дешава у образовању у Србији у последње вереме? Да ли је пандемија корона вируса оголила систем образовања у Србији, и разоткрила све његове мане?

Шта мисле неки од нас?
Креирано је образовно окружење у којем „снашао се“ (читајте преписао) је неретко општеприхватљива појава. А наши „сналажљиви“ ученици ће вероватно наставити да се исто тако „сналазе“ (читајте нпр. паркирају где стигну, заобилазе прописе и законе, не поштују правила...) и кад постану одрасли људи. И ми смо их у школи томе научили, или бар прећутно, дозволили им да то раде... Са друге стране, ученици су преоптерећени великим бројем часова, наставних предмета и градива, док на најважнијем међународном тестирању (ПИСА тестови) трећина наших ученика није функционално писмена, а две трећине тек прелази основни ниво функционалне писмености!

Креирано је образовно окружење у којем сваки наставник прима исту плату, без обзира какви су заиста резултати његовог рада. Мотивација просветног радника за рад своди се само на лични ентузијазам. А он се после дужег времена „не маже на хлеб“, што би наш народ рекао...

Креирано је образовно окружење у којем нема ни приближно довољно просветних саветника који заиста могу да помогну и пруже подршку наставницима, родитељима, ученицима, директорима школа (читајте, и упозоре оне који свој посао не раде довољно добро и одговорно)... У Школској управи Ваљево, у коју се убраја више од сто основних школа, гимназија и средњих школа из Шапца, Лознице и Ваљева, укупно је само пет просветних саветника, четворо у Ваљеву, један у Лозници и ни један у Шапцу!?

У оваквом образовном окружењу не мали број људи све чешће говори: „Такав је систем, шта ми ту можемо?“ „Боље да се не жалим, замерићу се неком. Ћутим и трпим, биће ваљда боље једног дана...“ А проблеми се не решавају сами од себе...

Зашто је пропуштена шанса да се преко летњег распуста озбиљно приступи кориговању наставних програма у овим новонасталим околностима? Настава на даљину није као настава у нормалним околностима. Важно је да ученици у тренутним околностима заиста и науче. Важна је суштина, а то је знање и развој наше деце, а не форма у којој само изгледа да све функционише.
Више од пола милона ученика у нашој Србији се ових дана образује за живот, за своју и нашу будућност у којој ће баш они, ову државу водити, управљати њом, градити је...

Да ли их као друштво, у тренутним околностима, заиста довољно квалитетно учимо и оспособљавамо за живот? Да ли је бар наше грађанско право да захтевамо и више и боље? Да ли тако тражимо кривца, или само критикујемо систем? Смемо ли да у овој нашој држави, данас каква јесте, уопште и да критикујемо?
И шта нам, бар нама који мислимо да може много боље, остаје? Борба, свакога дана, за бољи квалитет образовања. Борба сваког од нас: ученика, просветног радника, родитеља. Борба за своја права...
Нема система. Постоје појединци, именом и презименом, који њега и чине. И свако, у хијерархији свог положаја, има своје дужности, обавезе, као и одговорност за свој посао, а што је и прописано бројним правилницима и законима. Само би их требало поштовати... И само би требало да неко заиста контролише поштовање истих... И само би требало да они којима је у интересу образовање деце, захтевају да се одговорни контролишу... И много је: само би требало... А много је и оне чувене реченице: „Нећу да се замерам, шта ми вреди...“ А наша деца се и даље образују... Само, како? И у каквим условима? И на који начин?

Може ли боље? Може. И то много.
И док не дође тренутак када будемо у могућности да мењамо и систем и оне који га заиста и чине, остаје нам да се запитамо: Шта смо сви ми, свако према својим правима, обавезама и могућностима, заиста учинили за боље образовање све НАШЕ ДЕЦЕ? Шта смо сви ми учинили за бољу будућности СВИХ НАС, ону коју ће сутра градити управо ова деца коју данас образујемо?

Размислите о томе, када вам ових дана деца донесу ђачке књижице са оценама којима су вредноване њихове вештине, учење и знање у Србији, у доба короне, и наставе да даљину.
Јелена Јеврић

Најновији број

25. фебруар 2021.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa