
ПРОМЕНЉИВА СРЕЋА ДУВАНЏИЈА ИЗ УЗВЕЋА
“Вирџинији” одговара мачванска црница
Превелика влажност, проузроковала много болести дувана. Америчкој сорти “Вирџинија”, највише погодује мачванска црница у атару Бубање, на међи атара Глушаца и Узвећа. Тамо, кажу Узвећани, ова биљка добро успева и без употребе вештачког ђубрива
Година на измаку није била наклоњена мачванским произвођачима дувана. Највише их је у Узвећу на домак Шапца. Само ове године гајили су у свом атару око 500 хектара. И то је узлазни тренд. Кажу да је много влаге, протеклог лета проузроковало доста болести дувана али каква таква, зарада није изостала. Променљива је то категорија, мишљења су многи произвођачи. С друге стране, труде се и не одустају. Шта више из године у годину све их је више. Не желе да им се имена помињу у новинама, поготово кажу што су, често пута ни криви ни дужни били “предмет” истражних органа.
Летимичан поглед на дворишта, говори да је ово село дувана. У готово сваком је бар једна сушара, а у неким много више. Недавно су радиле даноноћно. Тако је око хиљаду тона сушеног дувана доспело до фабрика које се просто утркују, ко ће у овом селу склопити више уговора са произвођачима. Кажу, раније је то било знатно повољније за произвођаче. Више тога неопходног у производњи нуђено је бесплатно или на отплату под повољним условима. Данас, све морају да плате, а трошкови улагања нису мали. Најтеже је за рдну снагу у току бербе. Неке “екипе” радника су због старости, болести, смрти, остале десетковане. Нове, младе снаге тешко је пронаћи. Ако се томе додају трошкови закупа земље и друге агротехничке мере, које из године у годину поскупљују, зарада се “топи” до минимума, а има доста примера губитака.
Ипак многе лепе куће у овом селу, “никле” су на “диму”. Било како било традиција се наставља. Број хектара под дуваном се повећава. Многе њиве су услед сталне сетве ове културе постале неупотребљиве ( из године у годину на истом месту гајен дуван ) , а упорни произвођачи излаз траже закупом земљишта у другим сеоским атарима. Тако су подигли цену закупа по хектару на 300-400 евра за годину, што по многим мишљењима није реално. Размишљања су различита, а један дугогодишњи произвођач каже да употреба вештачког ђубрива на “новим њивама” није потребна. Она би каже само поспешила бујање лисака и касније отежала њихово сушење. Наглашава да је дуван одличан предусев. Осим квалитетног расада ( углавном на води, под најлоном ) , добре неге ( квалитетна заштита и на време ) и повољних временских прилика, за квалитет је изузетно важна и сама технологија сушења. Већина овдашњих произвођача користе сушаре на дрво. И код избора огрева, неопходно је размишљати о уштеди.
- Кад дође до руке, следи берба. И тај поступак захтева доста радника. Траје око два месеца ( важно је завршити пре првих мразева ). Беру се увек три сазреле лиске одоздо. По једном хектару потребно је око десет берача. Све у свему улагања нису мала. Ризик, као и у свакој другој производњи, велики, каже један млади произвођач који жели да остане анониман, као и други његови земљаци.
За узвејачке произвођаче кажу да су међу највећим у Србији. Упорност им не мањка али не изостаје ни велики труд.
Летимичан поглед на дворишта, говори да је ово село дувана. У готово сваком је бар једна сушара, а у неким много више. Недавно су радиле даноноћно. Тако је око хиљаду тона сушеног дувана доспело до фабрика које се просто утркују, ко ће у овом селу склопити више уговора са произвођачима. Кажу, раније је то било знатно повољније за произвођаче. Више тога неопходног у производњи нуђено је бесплатно или на отплату под повољним условима. Данас, све морају да плате, а трошкови улагања нису мали. Најтеже је за рдну снагу у току бербе. Неке “екипе” радника су због старости, болести, смрти, остале десетковане. Нове, младе снаге тешко је пронаћи. Ако се томе додају трошкови закупа земље и друге агротехничке мере, које из године у годину поскупљују, зарада се “топи” до минимума, а има доста примера губитака.
Ипак многе лепе куће у овом селу, “никле” су на “диму”. Било како било традиција се наставља. Број хектара под дуваном се повећава. Многе њиве су услед сталне сетве ове културе постале неупотребљиве ( из године у годину на истом месту гајен дуван ) , а упорни произвођачи излаз траже закупом земљишта у другим сеоским атарима. Тако су подигли цену закупа по хектару на 300-400 евра за годину, што по многим мишљењима није реално. Размишљања су различита, а један дугогодишњи произвођач каже да употреба вештачког ђубрива на “новим њивама” није потребна. Она би каже само поспешила бујање лисака и касније отежала њихово сушење. Наглашава да је дуван одличан предусев. Осим квалитетног расада ( углавном на води, под најлоном ) , добре неге ( квалитетна заштита и на време ) и повољних временских прилика, за квалитет је изузетно важна и сама технологија сушења. Већина овдашњих произвођача користе сушаре на дрво. И код избора огрева, неопходно је размишљати о уштеди.
- Кад дође до руке, следи берба. И тај поступак захтева доста радника. Траје око два месеца ( важно је завршити пре првих мразева ). Беру се увек три сазреле лиске одоздо. По једном хектару потребно је око десет берача. Све у свему улагања нису мала. Ризик, као и у свакој другој производњи, велики, каже један млади произвођач који жели да остане анониман, као и други његови земљаци.
За узвејачке произвођаче кажу да су међу највећим у Србији. Упорност им не мањка али не изостаје ни велики труд.
Љ. Ђ.
Најновији број
24. април 2025.