Матуранти Основне школе у Доњој Оровици школске 1968/69. године

(Редослед према тексту песме)
Мирко Ранковић, разредни старешина; Милић Новаковић, Добрица Ђурић, Драган Спасојевић, Славка Севић, Војка Вујић, Бранка Тимотић, Дивна Ђурић, ђак генерације; Стана Милић, Зоран Ђорђић, Павле Спасојевић, Миломир Матић, Боривоје Спасојевић, Миломир Игњатовић, Милан Станојевић, Милан Весић, Милован Марковић, Живан Вилотић, Јован Јањић, Драган Ђурић и Недељко Ђорђић.
Недостају: Душанка Степановић и Ненад Степановић.
МАТУРСКО ВЕЧЕ
И паде једна суза моја,
На слику,
Стару,
Црно белу,
Избледелу,
Од година,
И времена,
Од сеоба,
И успомена.

Ал’ није реч о једној слици,
Већ о две слике потпуно исте.
К’о дечја душа, искрене, чисте,
Које су настале у истом трену,
Једна на папир записана,
Друга у срцу урезана,
И годинама заједно трају,
Једна на другу подсећају.

Отворим албум из младости,
И угледам ту слику стару,
Па се и кроз сећање вратим,
Тој слици у мом споменару.

Кренем мислима кроз детињство,
И јави ми се та слика иста,
Тад рука као по команди,
Почиње стари албум да листа.

А на слици деца нека,
Шездесет девета,
Прошлог века,
Ја, знам их добро,
Све од реда,
Ученике мог разреда,
Насмејана и чедна лица.
А место?
Доња Оровица.

Па, хајде како доликује,
Нек’ им се име још једном чује,
И нек’ се свако од њих сети,
Детињства с’ краја шездесети.


Разредни Мирко, је на почетку,
До њега, Милић, Добрица, Драган и Славка,
Па, Војка, Бранка, Дивна и Стана,
Ту, код школе у цветном мају,
Зоран и Павле стоје на крају.
Сећам се, к’о да је било јуче,
Миломир и Боривој у реду чуче,
Миломир испред Милана клечи,
Па Миланова глава сама,
Иза Милована, Живана и Јована.
И док нас фотограф пажљиво снима,
Драган и Недељко леже пред свима.
Ал’ како обично у животу,
Увек има по нека мана,
Тако и у прилици овој,
Ненад и Душанка били нису,
С’ нама у школи тога дана.

Били смо разред ђака пешака,
Дружина мала и весела,
Која је смело газила стазе,
Око Бобије расутих села,
И распоређени у пречнику,
Од Зорановог дван’етсог метра,
До мога дван’естог километра,
А ти метри и километри,
Тада нам нису били важни,
Ни да ли ћемо, на крају пута,
Бити од зноја или кише влажни.

Много нас стаза уморило,
Много ветрова ишибало,
Много врелине презнојило,
И безброј киша окупало.

Као да смо већ тада знали,
Да ће нас разнети животне буре,
Пожелели смо мало славље,
Прославу наше мале матуре.

Родитељи и наставници,
Подржали су нашу жељу,
И све је брзо спремно било,
За наш растанак у весељу.

Учионица нам, ресторан била,
Музика, неки грамофон стари,
Столови, наше ђачке клупе,
Послуга школе, конобари.

Припремили смо пиће и храну,
И наш ресторан окитили,
Јелена из седмога,
И наставници нам гости били.


А дан је био као из бајке,
Препун неког чаробног сјаја,
Каква само уме да буде,
Природа крајем цветнога маја.

Чекали смо да падне вече,
Да дође наше прославе час,
И да песму о растанку,
Запевамо у један глас.

И најзад стиже сумрак мајски,
У учионици светло плану,
Поседасмо за ђачке клупе,
К’о у луксузном ресторану.
(одломак из песме)
Миломир Игњатовић