Кулаче, опраси се

У Мишару, историјском селу поред Шапца, срели смо Живорада Танасића, који је поводом изношења истине о времену откупа говорио: “Није имало ни појма да се испуни обавеза, нити нека шанса да се снађеш. Нисмо дуго чекали, дође из среза Раденко Полић. Позову оца у Месни одбор. Одмах, још с врата пита мог оца: Зашто се ти, Танасићу Миловане, не упишеш у радну задругу?! Кад је отац заустио да му каже како не може да слуша горе од себе, Полић скочи да му набије у уста пиштољ до дршке. Одмах је позвао и милицију. Везали су га и одмах отерали у Шабац. Колико се сећам, отац је био први кога су затворили због обавеза и сељачких радних задруга. Тамо у затвору су га кињили, бесумучно саслушавали, тукли и иживљавали се на разне начине. У паузи док се одмарају од батинања, имали су обичај да “кулаке” чврсто вежу за столицу, а онда о мошнице обесе циглу.”

Сиромаштво одлагало женидбу
- Кад и тако нису успели да га сломију, даду га на суд и под хитно осуде на годину и по дана робије. Све је издржао у Забели и тамо негде у Санџаку.
- Чим је отац отеран, стиже из Шапца камион “Чепел”, пун затвореника, са милицијом и поче пљачка наше куће, без икаквог решења или списка. Мајка Обренија кука по дворишту и моли да не терају све, да остане нешто, бар деци, а онај што их предводи каже: “Не треба тој деци ништа, то су деца бунтовничка!”
- Отерали су нам тада све што смо имали : једну краву и теле, обадва вола, (свиња није ни било), похватали су и кокошке, кола плугове, казан лампек, све посуђе, остадоше само празни зидови. А било је у кући четворо деце испод 12 година.
- Стриц Момчило обећа да ће да уђе у задругу, па нас власти поделише. Нама конфисковаше 9,5 хектара, оставише само три са двориштем. Били смо толики бедници и сиромаси, да ми ни на памет није падало да се женим, а и која би луда дошла за мене, да ваљда гладујемо скупа.
- Касније, 1964. године, одем на рад у Швајцарску. Музао сам краве код једног Јозефа, после сам био трговац. После три године зарадим мало пара па од Комбината Шабац откупим два и по хектара наше бивше земље и још других четири и по. Сад живим сам са мајком и размишљам како су ми упропастили најбоље године живота.
- Нека се запише и ово: Из Мишара је кроз затворе, а због откупа прошло око 30 домаћина. Такву и ту државну политику су тада овде стриктно спроводили: Раденко Полић, Бата Цветковић и неки Дидан. Овде из Мишара најгори су били: Станимир Лукић, Живан Петровић, Мија Качаревић, Слободан Мишковић, Загорка Мишковић, Стошићи, Рале, Милутин и Момчило.

Пијац није долазио у обзир
Тако је прошла кућа Милована Танасића који није хтео у сељачку радну задругу. Слушајући причу Драгана Бугарчића, такође из Мишара, долазимо до закључка да ништа боље нису прошли ни они који су уписом у задругу мислили да се спасу. Драган је син Живорада, а унук Живојина Бугарчића.
- Још пре оснивања сељачких радних задруга, деди Живојину су одузели 70 ари храстове шуме у липару. Кад је деда отишао тамо и видео како су шуму изгалатили, вратио се кући и одмах легао у кревет. Више се није дизао. Убрзо је умро од туге. Тај случај са шумом и још један пре тога, када су му због неизмирених 13 килограма говеђег меса узели вола из јарма и отерали на кланицу, није могао да поднесе. ( Издржао је немачку казнену експедицију кад је све остављено и бежао главом без обзира).
- После смрти деда Живојина стигоше још већи нарези и притисци да се уђе у задругу. Отац Живорад је морао да се упише јер је дознао да је секретар комитета из Шапца, Полић, овим својим активистима у Мишару дао налог: Стисните Живорада Бугарчића, Живорада Кнежевића, Живојина Живановића и Милована Танасића, па ће после сви остали ући у задругу без проблема. А шта тек чека човека кад мора лично код Полића у канцеларију! Одмах вади пиштољ, ставља на астал и каже: “Ово је јеванђеље!”
- Људи су се плашили и да пролазе поред Месног одбора, јер је председник Миладин Новаковић-Геџа је имао обичај да стоји на тераси и лови “муштерије”. Тако наиђе мој отац, а Миладин са терасе:”Живораде, шта би са оним свињским месом, море,а ?” Отац да добије у времену обећава:”Сачекај Миладине два, три дана, да одем у Коцељеву на пијац, да купим, предаћу одмах”. Али Геџа се није дао лако умилостивити:”Не, не долази у обзир, не занима ме никакав пијац, никаква Коцељева! Хоћу да се ноћас опрасиш, спремај белу торбу па за Пожаревац!” Ето, такви су били, па ти сад немој ући у задругу.
- У сељачкој задрузи је било као кад сипаш воду у празно буре. Воду лади, воду вари. Једни само командују, другима се не ради.
- Сећам се, 1949, мени је било 15 година, па ме у радној задрузи поставе за шталара, кобајаги да ја и мени слични муземо краве. У почетку док су биле неке мрцине, беше тако и тако, али кад дотераше одједном око стотину крава, шарених, све боља од боље, одузетих тамо негде из Мајура, Оџиног села и Врањске, настаде хаос. Не можемо да стигнемо да на време све помуземо, па онако млади и неозбиљни мало муземо, мало се пљускамо и прскамо млеком. После смрди цела штала. Нико се од старијих не интересује да нас подучи и каже да млакуље мора да се добро и до краја измузу, него се грешне краве поразболевале од упале вимена и многе су тада и због тога пропале.
- Негде пред крај и пропаст сељачких радних задруга нисмо имали наше паше, па су задружна говеда терана преко Саве у Обрежје на пашњаке. Тамо је једноставно нестало 11 волова, а да никада нису ни тражени ни пронађени, па се самим тим и не зна ко их је од руководилаца скембао. Осетили су да је распад на видику, па су грабили свак за себе. Зато су обични задругари, на пример као ми и слични, из задруге изашли голи као “црквени мишеви”.
Да је народ у Мишару био и го и гладан, каже и Миша Бугарчић: “Мог оца Вукашина су због обавеза затварали, тамо у Шапцу, неколико пута.” Причао је да су из Мачве у шабачку Удбу затваране и жене, због непредаје жита и стоке.
- Ја се сећам кад је отац био на принудном раду, мајка Вукосава умеси проју, али је намерно не испече добро како би је мање појели. Тако је мајчина проја била као нека шарена лажа.
Књигу “Црвени јарам”, Драгише Божића у којој је све детаљније описано можете поручити код аутора на телефон 064 2942821