Инфо

4. јул 2019.4. јул 2019.
ВОЛИМ СВОЈ ЖИВОТ
ЖИВКА ЖИЦА ЈОВАНОВИЋ, ПРОФЕСОРКА МУЗИЧКЕ КУЛТУРЕ

ВОЛИМ СВОЈ ЖИВОТ

Један од шабачких брендова, вокална група „Шапчанке“, у башти Културног центра, у понедељак је одржала један од четири годишња концерта. Био је то повод за разговор са Живком Жицом Јовановић, професорком музичке културе, оснивачем и вокалним педагогом групе.
Рођена је 1949. у Заблаћу, у породици Јовановић. Иако се преселила у Варну када је имала три године, прва сећања носи из Заблаћа, када су „у предвечерја, допирали звуци жетелачких песама“. У основној школи у Варни, памти наставника музичке културе, Слободана Марковића, који је први приметио њен раскошан таленат за музику. Ипак, њен „прави музички живот“ започео је пресељењем у Шабац, 1964. године, када је уписала Учитељску школу.
- Као да је учитељски позив био урезан у мени. Знала сам од раног детињства да ћу бити учитељица. А у то време, у Учитељској школи у Шапцу, постојао је богат музички живот. Певала сам у хору Учитељске школе који је водио професор Војислав Бугарски.
По завршетку школе, Жица се запослила најпре у Педагошкој академији, потом у Школи за уметничке занате (Данас Школа примењених уметности) да би, почетком деведесетих, прешла у Гимназију, где је остала до краја свог, четрдесет две године дугог, радног века.
- Педагошки живот ми је изузетно драг. Извела сам бројне генерације и много се давала на том пољу. Тек су ми на сусретима матураната ученици откривали колики је то траг оставило у њиховим животима...
Упоредо са радом у школи, Жица је наставила да се усавршава. Завршила је Вишу педагошку академију у Зрењанину, а потом и Музичку академију у Београду, одсек опште музичке педагогије.
- Тамо је започео један нови живот. Певала сам у хору Музичке академије, који је водила Даринка Матић Маровић. Доста сам певала са хоровима из Србије, са „Обреновачким девојкама“ у Цељу, „Шпанцем“ у Силистри (Бугарска), са хором из Хрватске Костајнице у Толоси, Сан Себастијану и Барселони (Шпанија) и многим другим...
Важан сегмент Жициног музичког живота је оснивање вокалних група у којима је била вокални педагог. Прва је била мешовита група „Споменак“, у КУД „Абрашевић“.
- Стојић Машић ми је предложио да оснујем женску певачку групу, која је касније прерасла у мешовиту и трајала пуних десет година. Заједно смо много тога пребродили, певали смо чак и за време бомбардовања, у Шабачком позоришту. Спонтано је дошло до формирања „Носталгије“, такође у „Абрашевићу“.
„Шапчанке“, трећа срећа, основане су у Културном центру, 10. јула, пре четири године. Јулска група почела је са шест чланица, а данас их има девет. Инструменталну пратњу и несебичну подршку групи даје Горан Томић, Шапчанима познатији као Чакала.
- Имали смо прилику да радимо са неколико хармоникаша, али захваљујући Чакали, ова група је добила посебан ниво и значај и за град, и за нас. Чакала је донео другачију атмосферу радећи аранжмане за гласове и инструментални део. Захваљујући њему, „Шапчанке“ су такве какве јесу.
Иако је пре шест година отишла у пензију, Жица је изузетно активна, не само, иако највише, у музици. Чланица је Друштва пријатеља манастира Хиландар, са којим радо путује. Путовања су одувек била њена пасија.
- Много сам путовала са хоровима и као педагошки радник на ђачким екскурзијама. У Педагошкој академији „пробила сам лед“ када су у питању ђачке екскурзије у иностранство. Трудила сам се да им проширим видике још у средњошколским данима.
Била је прва, а можда и једина у граду, која је, повезујући теорију и праксу, водила ученике на музичке представе у престоницу. Ишли су у Народно позориште у Београд, Мадленијанум, Позориште на Теразијама, Српско народно позориште у Новом Саду... Једна од најпопуларнијих балетских представа код гимназијалаца био је „Грк Зорба“ са Константином Костјуковим. И данас, у духу доброг организатора, у изнајмљеном мини бусу, води групу својих колега и пријатеља на оперу, балет, или мјузикл.
- Годинама већ пратимо заједно музичка збивања. Последњи пут гледали смо „Бал под маскама“ Ђузепе Вердија. Ускоро ћемо ићи да гледамо „Коштану“.
Од свих земаља које је обишла, најлепше јој је, можда због преокупације соло певањем и опером, било у Италији, где је својевремено желела да се пресели. Ипак, задржала ју је љубав према Шапцу.
- Соло певање је била моја велика жеља, коју стицајем околности нисам испунила. Иако су ме предлагали професори попут Михила Вукдраговића и Воје Илића, изостала је битна подршка, отац ми је умро кад сам била други разред Учитељске школе.
- Живот?
- Баш тако. По завршетку Музичке академије, кренула сам на приватне часове соло певања код професора Енигорескуа, румунског соло певача у новосадској опери. Мало је рећи да је био изненађен: „Шта Ви радити у Шабац?“, питао ме је. Рекла сам му да сам ’83. била на аудицији за сопран новосадске опере и да сам примљена. „Зашто нисте дошли тада? Ја радити са Вама и Ви постати велики певач оперски“. Одговорила сам му да волим свој посао и живот у Шапцу. Био је шокиран мојим одговором, који није могао да разуме.
- Да ли бисте сада другачије?
- Ни данас не знам. То би био сасвим другачији животни пут, али волим свој живот, испуњавао ме је педагошки рад и певачке групе које сам основала и са којима сам радила.
- Сваки од животних путева има своју лепоту?
- Слажем се.
- Која би била Ваша порука, резиме овог разговора?
- Само треба испољити свој унутрашњи немир, своје емоције, ентузијазам и никада не престати. Човек не осећа године бавећи се оним што воли, вечно је млад. Мене испуњава музика, цвеће, поезија. У Варни имам велику башту, преко двадесет пет врста перуника. Викендом одлазим тамо и уживам у цвећу. Или сам у опери, или на балету, у мјузиклима, у башти са цвећем, са „Шапчанкама“, на концертима, у дружењу са пријатељима... Никад ми није досадно.
Од доласка у Шабац, пре 55 година, Живка Жица Јовановић присутна је у култури нашег града као певач раскошног гласа и организатор бројних музичких активности, педагог који је на млађе генерације преносио своја знања и богато уметничко искуство. Од школских дана, скренула је на себе пажњу као хорски певач и солиста у хору. Била је вокални педагог мешовитог хора „Абрашевић“, оснивач и члан вокланих група „Споменак“, „Носталгија“ и „Шапчанке“ . Први солистички концерт имала је у Шабачком позоришту, 1999. године. Посветила га је српским народним песмама Корнелија Станковића, пионира наше етномузикологије и првог школованог музичара у Срба, поводом 130 година од његовог упокојења. Поводом њеног другог солистичког концерта, 6. марта 1999. Петрашин Дурутовић је записао: „Професор Живка Жица Јовановић одвела нас је у Врање, у време Боре Станковића, „у жал за младост“ подсећајући нас на оно што се не враћа, што остаје да живи негде дубоко у нама, што се памти и развија. Дарујући нам 35 година плодног и уметничког педагошког рада, и овим концертом, на најбољи начин приближава нам истинска музичка достигнућа која имају непролазну вредност“.

ШАПЧАНИ ВОЛЕ
ШАПЧАНКЕ
„Негујемо репертоар изворних српских песама, али и новокомпонованових, у духу народног мелоса. Нема призвука источњачких мелодија, у питању је изворна српска музика. Песме су јако певљиве и публика воли да пева са нама. На репертоару нам је и евергрин, руска народна песма, грчка, ромска... Негујемо уметнички начин певања, лирско певање са истицањем гласовних квалитета и вокалном техником која доприноси лепом, уобличеном звуку.“

ШАБАЦ КАО ЖАРИШТЕ
ХОРСКОГ ПЕВАЊА
Године 1986/87. Жица је била вокални педагог, а Слободан Тадић диригент хора КУД „Абрашевић“. Заједно су направили интернационални фестивал хорова у Шапцу, који је тог лета био жариште хорске музике. Данас, нажалост, не постоји тај хор.
М.Филиповић

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa