Инфо

12. новембар 2020.12. нов 2020.
Маратон као метафора живота
Иван Мишкељин – филозофија трчања

Маратон као метафора живота

У трчању скривени гандијвски принципи. Чиниоци маратона су чиниоци живота. Одустајање једини пораз, завршетак истинска победа. Лек за гордост и претерану скромност. Енергија у Јунговој филозофији. Подвиг свакоме доступан
У Дреновцу, је проводио нека лета безбрижног животног раздобља. Можда је у „вијању“ са другарима и под вођством унутрашњег бића Иван Мишкeљин спознавао своје потенцијале у трчању, можда се то све касније искристалисало, али основа свих спортских успеха настала је брисањем те раздвојне границе између спорта и живота.
Пронашавши личну суштину баш у једној физичкој активности, заувек је добио део личности са којом се идентификовао и која га је идентификовала. Принципе једне филозофије није носио у себи, већ је пожелео да подели са другима, ту филозофију трчања која је њему најчвршће повезала трку и живот.

Сваким претрчаним километром ја осећам већу слободу. Драж убрзаног покрета је исписана у удару ветра у лице, у полету где сечете ваздух и сваки покрет је истинска слобода од свега што тишти. Трчање је чудо, пре тренинга постојане дилеме постају на крају бивши проблеми решени у раскораку магичне активности


Током студија у загушљивом простору слушаонице изненада је изгубио свест. Прегледом главе је утврђено да има цисту на мозгу и препорука лекара гласила је да одабере другу, лакшу физичку активност. Добио је лекове за епилепсију. Гледајући одраз у огледалу схватио је да одрицање од трчања ремети баланс једног живота и да то више неће бити он. Није добро реаговао на табелете, одлучио је да остави њих и врати се спорту живота.

-Ништа за мене није упоредиво са трчањем на дуге стазе. Са сваким претрчаним километром ја осећам већу слободу. Драж убрзаног покрета је исписана у удару ветра у лице, у полету где сечете ваздух и сваки покрет је истинска слобода од свега што тишти, што притиска у свакодневици. Трчање је чудо, пре тренинга постојане дилеме постају на крају бивши проблеми решени у раскораку магичне активности.
Сваки дугопругаш, маратонац, свако ко испод таквих одредница скрива непоправљивог ентузијасту, носи у себи нешто гандијевско и попут одашиљача емитује тишином поруку која интригира људе претварајући појединца у неку врсту лидера, без претензије и амбиције.

Трка у мојој глави
Иван Мишкељин је своја гледишта на трчање, на маратонске изазове покушао да пренесе у књизи „Трка у мојој глави“, како истиче, трудећи се да чудо трчања пренесе другима. Све бројне титуле је ставио у ко зна који план, да би пренео искуства великих трка и унутрашње борбе што обузимају спортисту док се бори са изазовом надметања. Дело је претхдног петка представљено у галерији шабачког Културног центра.


-Трчао сам по свим временским условима и често су људи били на прозору, не због мене, већ из разоноде. Снег је или киша и видите накога ко трчи. Прва помисао је да је реч о „лудаку“, потом ће се запитати, размишљати зашто то ради, а онда се придружити, без једне речи. Осећај који остане после једне тркачке етапе је гарант да ће онај који осети то врло брзо поново обући патике.

Живот уме да буде суров учитељ, универзална равнотежа не трпи дисбалансе таштине на које нико није имун. Један од путева кроз које судбина оног ко узлети превише нагло спусти, управо је маратонска стаза.
-Иста трка, иста километража маратона, од гордог чини реалног, а прескромног претвара у громаду. Маратон инсистира на мери, као што живот намеће умереност. Ко је мислио да може све, баш је на дугој стази схватао колико је у криву, а скроман је у жељи савладавао оно што није ни слутио да може. После прве титуле уздигао сам се изнад свих облака, а онда сам наредне године изашао на стазу и потпуно се ментално „сломио“, доживео сам лекцију на пољу где сам веровао да сам силан.

За посматраче сваки тркач досеже време, циљ, ривале испред њега, међутим кризе које се много више осећају него што се виде у тешким периодима маратона могу да се превладају само уколико испред себе поставите своју суштину битисања, само када је стаза живот сам, а метри, они који остају иза и преостају испред, слика дана за нама и испред нас.



-Филозофија Карла Јунга је мени изузетно значајна. Када наступи криза потребно је пред собе пројектовати оно најсветије за чим се тежи и вредније је од свега на свету. Те архетипске слике су невероватан извор енергије, било да су то ваша деца, супруга, родитељи, било ко или било шта, али док је испред вас, пројекција вас води, штити, инспирише дарује снагу за коју сте мислили да је ишчезла. Почели сте трку због себе, али схватите да морате успети због неког другог кога волите много више од себе.

Маратон је најтежа дисциплина и једнина у којој су ривали истовремено и највећа подршка. Једини пораз је одустајање, тежи од свих позиција у коначном поретку. Свака трка, сваки тренинг је много више од физичког изазова, поново је метафора самог живота.

-Трка је подвиг вредан дивљења, а свима дохватљив, јер само од нас зависи. Победа је велика, али је пролазак кроз циљ је посебан тријумф који говори да сте положили велики испит, објединили сте физичку, менталну и духовну снагу поклонивши свом унутрашњем бићу диван осећај посебног постигнућа. Сваки појединац се разликује, али ја не желим да размишљам о себи пре трчања, већ гледам напред како бих себе унапредио. То је животна трка, (старт и финиш, успони и падови) подвиг унапређења који смо сви кадри да учинимо, ако истински тежимо томе.
Д. Б.

Најновији број

21. јануар 2021.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa