Инфо

12. новембар 2020.12. нов 2020.
Одабрали смо да останемо деца
Страхиња Баровић - добитник награде „Борис Ковач“

Одабрали смо да останемо деца

Глума велика љубав и животни позив. Породица узор и ослонац. Уметност у време пандемије. Награде ветар у леђа. Публика мерило вредности стваралаштва
Уметничко веће Шабачког позоришта донело је одлуку да годишњу награду „Борис Ковач“ за изузетан допринос сезони 2019/2020 додели Страхињи Баровићу, који се, како истичу, сваком новом улогом све више доказује. Признање за младог глумца један је од повода за разговор о драмској уметности, изазовима глумачког позива и вечним вредностима живота.

Многи се кроз различите школске скечеве, на неки начин, опробају у глуми. Када си ти схватио да би глума могла постати твој живот?
Као дете сам играо дечје представе, али током одрастања више сам исказивао склоности ка спорту, него глуми. С почетком рада „Веселог мајмунчета“ развијала се и моја љубав према овом позиву. У „осетљивијим“ годинама сам се опробао на сцени и жеља се пробудила.

У сваком процесу себе стављамо на пробу. Градимо изнова, сусрећемо се са новим ликовима, унутрашњим бићима које треба да разумемо, прихватимо и неке лоше навике претворимо у добре


Када одлучиш да се посветиш послу као и родитељи, увек се поставља питање реакције најближих, јер познају тај свет.
Глумци дају превише енергије на свакој проби, а некад се то не вреднује довољно. Тата је наглашавао колико је ово стресан посао, а када сам инсистирао да желим бити део позоришног света, саветовао је да будем редитељ. Мајка је такође била против мог избора. Не сумњам да су савети били најдобронамернији, али сам ипак послушао себе. С обзиром да ми је отац глумац, са једне стране је лако гледати тај модел понашања и учити. Ипак, са друге стране то је и велика обавеза. Потећи из глумачке породице зна да буде терет. Све се гледа кроз ту призму. Оно што је добро, или лоше долази уз коментар „тата ти је глумац“.

„Весело мајмунче“ је практично пробудило у теби глумачки занос који те је дефинитивно усмерио ка овој професији. Данас си неко ко у овој Независној драмској асоцијацији са неким новим малишанима гради нове приче.

У фебруару „Весело мајмунче“ слави две деценије постојања и континуитета. Шарац, Љубиша и ја радимо са децом. Када сам први пут постао део тима открио сам свет за који мислим да не постоји у граду, а верујем и шире. Креирао сам мале ликове и они су ми давали крила, осећај да стварам, да сам део позоришта. Мајмунче је важно, не само за нас, већ и за децу која су била део те приче. Ако су бројке важне, треба истаћи да је током година било више од 600 деце, што није занемарљив податак. Сала Позоришта прима 314 гледалаца, и то су две пуне сале публике која воли театар. Мислим да је то највећа вредност Весeлог мајмунчета, као и сва деца. Она која су свој животни пут пронашла у театру, или постали највернија публика. Мајмунче је постало школица где се трудимо да их усмеримо како би на прави начин каналисали своју енергију.



У суштини глумачког посла је да се проживи много живота, постане лик који тумачи. Колико је то тешко?

Радујем се различитим улогама, другачијим карактерима које треба да пренесем гледаоцима. Редитељи ме нису ставили у одређен калуп, те ни улоге које играм нису шаблонске. Можда то значи да сам вешт да прикажем широк дијапазон ликова на сцени. Било да је модерно, класично, или постмoдерно позориште у том процесу од неколико месеци нешто у глумцу се промени.

Који задатак постављаш пред себе када започне припрема нове улоге и шта је највећи изазов током процеса?

За мене највећи изазов је превазилажење мана, можда неких лоших страна које поседујем. У сваком процесу себе стављамо на пробу. Градимо изнова, сусрећемо се са новим ликовима, унутрашњим бићима које треба да разумемо, прихватимо и неке лоше навике претворимо у добре. Суштина је остати свој, а опет дати нешто ново публици. Сматрам да никада није добро рећи: „То волим, или, то баш не волим“. Глумци треба да стварају свој свет и да то прикажу на сцени. Читав живот учимо, а одабрали смо да будемо деца.

Година 2020. на глобалном нивоу остаће упамћена по пандемији са којом се свет још увек и не баш успешно бори. Цех су платили и глумци који су неколико месеци били осуђени да не раде оно што им је професија.

Ужелео сам позоришта. Искључио сам се од непотребних информација и време искористио да будем са породицом, заштитим их од дезинформација. Трудили смо се да време на најбољи начин искористимо. Радили смо онлајн, а Шабачко позориште је произвело значајне садржаје, а то су представе за децу. После забране окупљања вратили смо се у театар. Схватио сам колико сам се ужелео сцене и чини ми се да улоге које играмо имају много већу тежину, јер носе утисак последњих за неки наредни период. Затварање изазива тужан осећај код глумаца, не видим разлог да не радимо, ако мере могу да се испоштују. Одговорни смо, штитимо себе и друге, али желимо да заштитимо своје право на рад. Жеља за радом је неизмерна и треба је одржати.

У теби остаје сећање и на награду „Борис Ковач“, признање у граду где позориште има дугу традицију.

Шабац има добру позоришну публику и негује ту традицију. Добро је што имамо и повратну информацију. Прилазе у јавности, питају када су представе, искажу критику. Трудим се да из сваке научим нешто, то је драгоцено. Свиђа ми се та слобода Шапчана и чињеница да позориште доживљавају на прави начин. Награда Борис Ковач је дивно признање које додељују колеге из Позоришта. То је на неки начин и обавеза.

Можеш ли са ове временске дистанце себе замислити у некој другој животној, професионалној улози?

Не мислим да бих био несрећан да сам одабрао неки други пут, верујем да бих се пронашао и у другом позиву, али трајно сам заљубљен у глуму, посвећен потпуно. Ипак, на приватном пољу ова година је била посебна, постао сам отац и тај осећај и утисак ништа не може да надјача.
М. Ж.

Најновији број

14. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa