Инфо

31. децембар 2020.31. дец 2020.
Скројене успомене по мерама живота
Миодраг Миша Живановић – најстарији шабачки кројач

Скројене успомене по мерама живота

„Једини разуман човек је мој кројач. Он ми сваки пут изнова узима меру. Остали користе мере од раније, јер мисле да ми оне и данас одговарају“ (Џорџ Бернард Шо)
Некада је Камичак био занатски крај, од радионица на раскршћу четири улице до Јуришића куће, једна до друге стајале су радње занатлија свих профила. Локал је био путоказ и лична карта заједничког дворишта што се протезало иза. Само дуж једне улице могло се, веле стари, поправити све, купити свакакав ручни рад, средити, улепшати, нахранити, засладити, а у летња доба освежити у води речице Камичак. Путник намерник кога данас пут наведе тим крајем неће препознати готово ништа из прича старих. Затрпана је вода, од занатлија су остале успомене, неки занати су нестали када су последње збогом рекли мајстори, а у потрази за духом прошлог времена може се лутати само сећањима оних који су га упили у истеклим деценијама. У малом локалу, на парној страни Мачванске улице, четири деценије седи мајстор Миша, стари шнајдер који не дозвољава да нестане неко срећно доба камичког поноса. Главни јунаци мемоара су људи са надимцима, тако су их знали и распознавали, имена су била за документа, избледели су у сећањима као тинта на хартији.



Помало архаични амбијент, иза старе машине седи дека од 80 лета, прецизан као да је бар упола млађи. Млађе колеге воле да муштерије упуте код Мише, кажу саме да он зна шта они не могу урадити.
Миодраг Миша Живановић у Шабац је дошао из родног Штитара 1952. Стигао је у град код тетке. Теча се побратимио са једним кројачем који је имао не баш савесног шегрта и требао му је калфа кога ће учити послу. Миодраг као најмлађи од петоро деце теткиног брата, после основне школе отишао је на занат. Вели нам он, биле су то три тешке године где је однос мајстора и шегрта био попут почетака некаквих старих бајки.

Живот на Камичку
Слике из сећања Миодрага Живановића испуњене су призорима краја у коме су: опанчари, шустери, абаџије, шнајдери, столари, сарачи, грнчари, касапи, пекари, посластичари, ткачи, угоститељи, старе кафане, сви су они красили Камичак.
-Као дете сам волео у паркићу да играм кликере, фудбал смо играли на имању Пољопривредне школе, нас Камичане је окупљао Раћа. Ту је правио и дочеке Нове године за нас, увек је било правило да сви морају да плешу, ко неће, не може да буде на прослави. Касније смо се скупљали на мосту преко Камичка, на бетонској огради. Увече на корзо. Пролазили су дани и човек је сазревао, расли смо, одрастали, а да тога нисмо били ни свесни. Учило се о пријатељству, упознавали се различити карактери, доживљавала се правда и неправда, побеђивало се и губило на разним пољима, а када прођу деценије све се изнивелисало у лепу неповратну прошлост – док прави још једна штеп прича нам кројач Миша.


-Био је строг, грдња и батине су се подразумевале. Трудио сам се да учим занат, а на почетку сам више трчао код сарадника. Ујутру сам одлазио код њега у Милоша Обилића по кључ да отворим радионицу која је била где је сада Нова робна кућа. Задатак да зими наложим, обришем прашину. Ако нешто не урадиш ваљано, тешко теби – казује нам Миша на почетку своје приче

Године 1955. завршио је занат и стекао звање са 15 година. Још неколико месеци био је код свог ментора, а потом је мењао мајсторе. Највише познанстава стекао је код мајстор Мигије.

-Свраћали су у радионицу код Мигије боксери, Роки, Стева Стојићевић, Моруна, Јовица Ракић, Шуга Беловуковић, Банџа Веселиновић, све сам их упознао, заволео. Радио сам са Цикетом, великим фудбалером, још бољим мајстором, шта год нисам знао он ме је учио, ако треба и уместо мене уради. Уз њега сам доучио посао и заволео још више лопту и фудбал.



Дошло је време за армију 1962. По повратку се неколико месеци Миодраг обрео у Индустрији за прераду коже „Обнова“. Путеви живота могу бити чудни, а један је њега одвео далеко баш када је деловало да долазе тежи дани.

-Код Мигије сам радио са Драганом Лежимирцем. Он је радио и у београдској „Моди“, спријатељио се са колегом из Такова чији брат је живео у Паризу. Њих двојица су отишли тамо, дописивали смо се Драган и ја када ми је јавио да ме чекају, јер се отворило једно место.

Миша воли Мачву
Верни пријатељ чика Миодрага, шиваћа машина сиве боје улепшана је, за њега посебним знамењем, налепницом ФК „Мачва“ Шабац. Више од шест деценија Миша је верни навијач „црвено-црних“. Док је било липе, његово место се налазило у делу испод старе крошње.
-Као деца, мој друг Геџа и ја одемо на игралиште, прескочимо ограду на „лоповске“, ако нас ухвати, чувар нас избаци, а ми не одустајемо па поново покушавамо, мало даље. Бициклима се стизало до Митровице, Лознице, Ковиљаче, ништа тешко када си млад. Кренули смо и до Врбаса, али нисмо могли даље од Руме. Памтим пљусак који ме је окупао на повратку из Митровице, још сам и у бару упао, мокар и споља и изнутра. Сећам се када је Грујичић Вукас дао гол и ми победили у гостима, ушли у Другу лигу. Нас 80 у аутобусу који прима 60, као сардине, а сви срећни, славимо.
Уз фудбал, у Миши је још страст ка коњичким тркама. Када је тркачки дан, он је на Хиподрому, познаје џокеје, запослене, зна и најбоља грла, а трке је гледао и у Француској, где је то посебан ритуал.


Спаковао је кофере Миша и 1964. отпутовао у „град светлости“. У напорних седам година сарађивао са људима што су радили за Коко Шанел, беше радник код Мишела Куреша директно повезаног за Кристијаном Диором. Упознао је светку метрополу, али и рад без предаха.

-Радили смо и по 18, 20 сати дневно, могло се зарадити, али смо пријављени на најнижу зараду, дневницу чистача. Када сам кренуо назад у Југославију, после седам година схватио сам да сам пријављен био само три и по. Хтео сам да учим децу цртању и кројењу, те сам у Паризу похађао и Академију. На крају сам ипак одабрао да отворим свој локал. Можда сам могао да останем у Француској, али нисам желео, хтео сам да се скућим и оженим.

Проширио је кућу на Камичку, оженио Смиљу, отворио локал, али је дошао у занатски крај, где је већ било неколико шнајдера и није се могло одмах до муштерија. Локал је изнајмио, а шио је, кројио, исправљао у кући. Прочуло се у неколико година знање и 1980. је отворио своју радионицу која ради и данас. Добио је сина Жељка.

-Посла некада било више, али ни данас не недостаје. Некада су се шила одела, данас тога скоро да нема више, сада се поправља и преправља. Има младих колега, али и они пошаљу код мене када нешто не умеју, изумрло је старо учење заната. Никада никога нисам одбио, не могу када људи замоле ваља помоћи ако можеш.
Д. Благојевић

Најновији број

23. јун 2022.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa