ВОЈНИКОВА БРЕСКВА

К“™о да је ноћас било свежије. Ил“™ је увек тако. Пред зору. Дрхтури кожа и све се скупља. Длачице к“™о у јежа. А копоран велики, дебео. Штити и не штити. Куд ли само прође? Ко би рек“™о - тек је рана јесен. “˜Вако “˜ладно. Ко да се Бог, прости Оче, преварио, па наредио зиму у јесен. Ено, и Јован се укочио. Цвокот се чује. И ова трава што је мокра, бре. Роса. Сваки листак влажан. А лепа пољана - валовита. Мо“™ш напасти велико благо. Сигурно је газдинска. “˜Вака трава је само у газда. К“™о у нашег газда Јанка. Как“™е он ливаде има. Трава до појаса. И није чудо - најбогатији у селу. Ово овде није ништа спрам његових ливада. Јест и овде повелика. И леп је овај крај. И то је Србија. Велика је Србија. Само, код нас, у нашем селу, па и у другим селима, у целој пространој Шумадији, некако је питомије, што ли? Ипак, ова ливада подсећа на једну газда Јанкову. Ону, подно млина, крај Милића кућа. Ту сам пролетос чув“™о говеда. А рај је, брате, земаљски. Немаш да бринеш. Говеда не могу у штету. Са једне стране шума, с друге река, а према “™шеници газда Мирковој - ограда. Мо“™ш све чет“™ри увис.
Ди ли су сад Милован и Алекса, газда Јанкови синови. Он “˜теде да и“™ извуче, да не иду у рат. Газдинска посла. Мисли - све се може парама. Ал“™ нећеш. Отаџбина, бре, зове. Ова иста наша мајка - Србија, еј! Убили смо Фердинанда у Сарајеву, п“™ оће да нас покоре к“™о Босну. Само, не мож“™ то тако. Не да Србин родну груду. А газда Марко не да синовима у борбу. И Милован би, можда, и прист“™о на то, ал“™ Алекса је јунак. Алекса не мари за татине паре. Алекса је - к“™о два човека. Највише је камен с рамена бац“™о. А сестра им Мирјана - анђео. Лептир. Срна. Све миље земаљско. К“™о да није Српкиња. К“™о Вранцускиња. А, опет, лепота. Кад је оно први пут стревих саму код Перића на моби, насмејала ми се. А ја, ждребац, упро очи у земљу, па ни да мрднем. Није шала. Слуга и газдинска кћи. Други пут ми донела ручак кад смо косили на Вучјем гумну. Е, да ми је било слободно гледати је“¦