Рађање критичке свести

Научно-фантастични бестселер, дистопијски роман Реја Бредберија из 1953. године поседује реалистичну, готово већ виђену, доживљену димензију. Садашњост, блиска или нека далека будућност у којој репресивна влада држи под контролом јавно мњење забраном, књига, књижевности, и свих медија осим званичних, нагна вас да се запитате, „Да ли се историја понавља?“, или већ знате одговор.
Овај класик књижевности и након шест деценија од првог објављивања и привлачи пажњу и изазива нелагоду код читалаца, покреће дебате, распламсава машту и доноси различита тумачења.
Гај Монтаг, централни мушки лик романа пример је дуалности људске природе и света. Од антихероја до хероја, он оживљава дух малог-великог човека, представника режима који прелази тамну страну револуције. Помало клише, али не замерамо. Ни реалност није није црно-бела, сива је, а зарад већег добра често зажмуримо.
Питање морала за Монтага није упитно, он је потиснут, нема вредност као друштвена норма, све док „црв сумње“ оличен у тананој идеји, трачку критичке спознаје не „искочи“ из књиге коју протагониста романа спашава сигурне смрти, ватре.
Наиме, заштитници народа од зле пошасти која обузима све који читају, и уживају у томе су „ватрогасци“, односно редари задужени за паљење опасних графита (књига), а Монтаг као ревносни официр претендује на значајну функцију у новом поретку. Свака случајност у могућој аналогији, тумачењу (између) редова је ненамерна.
Ипак, оно што није случајно, је корелација са поступцима Трећег рајха. У књигама је сажето сво „лудило“света, те свака је опасна, и треба да буде избрисана.
„Па, Хитлер наравно. Када сам имао петнаест година, он је спаљивао књиге на берлинским улицама. Онда сам касније сазнао о спаљивању библиотеке у Александрији пре 5000 година. Душа ме је болела. Пошто сам самоук, то значи да су моји учитељи - библиотеке у опасности. А ако се то десило у Александрији и Берлину, може се десити поново и у будућности, и онда би моји хероји били убијени - рекао је Реј Бредбери о својој тамној инспирацији, али и надахнућу за „Фаренхајт 451“. Током претраге сигурно ћете пронаћи да је роман критика телевизије као медија у успону, предвиђање и опомена за судбину штампаних књига. Свакако две филмске адаптације уз роман су доступне. Прва из 1966. године вернија литерарном оригиналу, и друга знатно млађа из 2018, али прилагођена сензибилитету XXI века. На вама је да одаберете водич кроз антиутопију универзума, тамне кутке свести.
Мрачан, помало аутистичан је тај врли нови свет, али ипак жељан ситних сензација. Друштво изграђено на новим темељима једнакости, те због одрживости система није пожељно да постоји критичко мишљење. Другачији поглед, став, изазива сумњу, нелагоду и руши постојећи поредак. Због тога непријатељ мора бити елиминисан.
Уништавање књига, наравно подржано је уживо преносима на једној јединој правој мрежи, уз скандирање окупљене масе, жељне крви другачијих, односно побуњеника. Свако ко одлучи да буде аутентичан, свој, дели знање таложено миленијумима и сабрано међу корицама књига губи право на идентитет, и осуђен је на прогон (друштвени, политички, материјални).
Интерес је јасан, као и порука (не)свесним поданицима. Промишљање не води у свет могућности, не отвара врата (само)спознаје, већ је пут у несигурно, опасно, истински, за носиоце власти, али и све грађане. У изокренутој стварности где доминирају масе, не људи, у којој је ум подређен нагону (не)контролисане гомиле лако је све претворити у опасност по остале. У суровом огледалу хорор будућности је уточиште сигурности, а алтруисти који верују у друге, претња. Логика и заблуда су заменили места. Историја је поново исписана.
Како сачувати разум када су слободна воља, креативност, радозналост на удару?
На крају, сви имају прилику да буду другачији од становника града из будућности и одаберу пут. Да ли је трагичан крај свега, или је суштина у победи? Да ли је уопште истинска вредност победила? Шта је вредност? Ко одлучује? Може ли се победити велики брат, и којим оружјем? Бредбери је одговоре препустио природи, борби, али коначну превагу доносе они које не можемо ухватити.
Вечност знања као гарант слободе сваког појединца изборена кроз епохе смештена је у један чип на симболу те исте слободе, птици. Несвесна да носи будућност човечанства на хладни север, а време је селидбе на југ, тамо се упутила њена маса. Сусрећу се ум и нагон, вечни сусрети и вечне борбе без краја. Можда је и сасвим другачије...