Инфо

4. март 2021.4. мар 2021.
Сви смо били у реанимацији
Непредвидиви пут судбине – др Никола Бељић

Сви смо били у реанимацији

Ургентни пријем може да инспирише уметнике, режисере широм света, неко кроз улогу у серијама овог типа стекне светску славу, међутим постати и опстати у истинским околностима ургентног пријема, живети дан за даном у којима ће против вас радити време, страх, дане у екстреми исхода детерминисани често секундама представља изазов за који је потребна посебна грађа појединца. Крв је права, урлици истински, одлука судбоносна, нема понављања, нити репризе... сви са ургентног пријема живе тренутке дуго пошто они прођу и после дана дођу у свој дом, на интермецо приватног....

Тренутак када се скине униформа на крају радног дана и крене се у свој дом, какав је осећај код лекара ургентне медицине. Неко не воли да гледа хорор филмове касно увече, јер лоше спава или сања сцене, а ви их доживљавате без монтаже, лажне крви, фингираних прелома и сл.
-Већина нас лекара улази у систем здравства одмах након факултета. Без искуства почињемо да радимо, директно са Бироа у Заводима и службама за хитну помоћ или ургентним пријемима и центрима до одобрења наших специјализација. Дакле ми нисмо специјалисти, као што нисам ни ја. Суочавамо се са страхом и стресом, али нисмо сами. Сви тимови конципирани су да радимо са старијим и искуснијим колегама, како би период стицања знања био што лакши и краћи. Свакако, да би се избегао, делимично амортизовао и превазишао феномен сагоревања, огроман стрес, непроспаване ноћи, тензија, прековремени сати који се новцем не могу платити, неопходне су адекватне обуке и тренинзи. Праву слику и дефиницију о овој комплексној области медицине, чуо сам од старије колегинице др Јелене Тијанић:“Ургентна медицина није скуп ургентних стања из појединих области, већ ургентнан приступ животно угроженом пацијенту“ – наглашава др Никола Бељић, млади лекар који је каријеру започео на ургентном пријему Опште болнице Шабац.

У души остаје запис; мокра и крвава униформа се оперу, а ми одлазимо са нашим емоцијама сами у праскозорје кући. У таквим тешким околностима, повишен тон прожет адреналином, неприкладно изговорена реч и тензија међу особљем се врло брзо превазилазе након завршеног посла...јер сви смо били у Реанимацији


Шта је посебност ургентне медицине у односу на друге у смислу захтева, знања, карактерсних особина?
-Имамо ограничавајући фактор – време. То даје додатни притисак доношењу одлука и тријажи пацијената у кратком временском интервалу. Свако од нас носи „своје“ пацијенте кући, што наши партнери и укућани јако добро знају. Редовно се дешава да се сви након смене вратимо у службу или чак ни не одемо како би испратили пацијента. Памте се велике реанимације, комплексни пацијенти, али и неки тешки случајеви где нисмо успели. Поред свега, време нам је потребно да све преживимо и преболимо, јер ма колико обучени и спремни ми смо само људи свесни да једино што у животу немамо су време и здравље. Да би могли да помогнемо, морамо и ми да се сачувамо у околностима посла који смо изабрали као извор егзистенције. У души остаје запис; мокра и крвава униформа се оперу, а ми одлазимо са нашим емоцијама сами у праскозорје кући. У таквим тешким околностима, повишен тон прожет адреналином, неприкладно изговорена реч и тензија међу особљем се врло брзо превазилазе након завршеног посла...јер сви смо били у Реанимацији.



Онкологија избор и судбина
Онкологија као део медицине који се пре професионалног уласка у њен свет испреплетала са приватним животом. У личној драми, судбина је постала сурови протагониста.
Још 2003 године онкологија се испреплетала са животом моје породице, а и мојим у сваком могућем смислу, редовно подсећајући ме на сву своју биолошку потентност и супериорност. Моје интересовање за онколошку проблематику (хируршку, гинеколошку, радиолошку, нуклеарно-медицинску), иновативну терапију и лечење, нове технологије у приступу лечења (сада NGS, CRISPR), успео сам да представим на више значајних конгреса широм Европе још као студент. Желим истаћи, да једини Медицински факултет на Балкану, који на основним студијама има предмет онкологија (двосеместрални) је Ниш. На крају основних студија, нас 40 најбољих студената Европе – истраживача, након конкурса, брижљивог бодовања објављених ауторских радова, тестирања и селекције у седишту Европске школе онкологије ESO (Белнизона, Швајцарска) добијамо стипендију. Стипендија је подразумевала студијски боравак и усавршавање у Грчкој, на Медицинском универзитету у Јањини под руководством проф. Павлидиса. Уследило је потом усавршавање у Немачкој, Русији, Словенији, Португалији, Израелу. Сада сам на крају пост дипломских - докторских студија у области клиничке и експерименталне онкологије, што ме чини јако поносним. Паралелно са научним, већ деценију, моја област одговорности везана је за урологију и нефрологију, хемодијализу и трансплантацију, потом рад у области ургентне медицине и трауматологије.


Радите у атмосфери где се мешају паника, шок, страх и тешко је очекивати рационалне реакције пацијената, односно њихових најближих.
Постоје нека правила којих се придржавамо, увек је свакако најтеже саопштити члановима породице тренутно стање пацијента. Свако од нас и из личног примера зна, да је најтеже обрадити лоше вести. Након тога долази олакшање, знајући са чим се боримо и правећи стратегију како се борити. У том комплексном, осетљивом положају ауторитет лекара и суптилна психо супортивна подршка, да нисмо сами је кључна.

Лекарска професија је специфична по путу који захтева да би се уопште закорачило у њу, захтевима струке, односно нивоу одговорности који подразумева њено обављање.
-Љубав према лекарској професији јавила се, код мене изненада, а потом ме је, током студија, потпуно преплавила. Моја вечита љубав, чини ми се и сада је математика; знање математике, постављање мисаоног тока који само математика развија код младог човека, у медицини су од изузетног значаја. Ипак, иако сам се плашио игала, шприцева, вађења крви, доктора, одлуку да упишем медицину донео сам 1999. године као гимназијалац треће године природно математичког смера између осталог (тинејџерске заљубљености) и због бомбардовања.

Преузимање индекса Медицнског факултета је било остварење једне жеље, да ли је током студија било преиспитивања, да ли ће моћи да се досегне крај и постављања питања себи да ли факултет испуњава очекивања?
-Медицина, као ретко која професија нуди и подразумева независност. Некада је та независтост скупа, тегобна, трновита али независност ипак нема цену. Мајка ми је Нишлијка, за тај град су везане слике детињства, те је и избор универзитетског центра био јасан. Ширина Југа Србије, топлина, дух и душа људи, стил живота су квалитети који се не могу речима описати. Могу слободно да кажем да ме је град формирао и као човека а и као лекара. Све време, математика се шуњала у мојој подсвести. Код сваког „штих“ предмета, анатомије, физиологије, патологије, фармакологије, интерне медицине, неурологије, гинекологије, хирургије, математика је вребала да ме подсети на моје одлуке; неколико година касније, математика је заиста и успела да ме споји са собом, медицином и то кроз Специјализацију коју сам одбранио на Факултету оганизационих наука, у области Менаџмент у здравству - финансијски менаџмент.

Др Јелена Тијанић:“Ургентна медицина није скуп ургентних стања из појединих области, већ ургентнан приступ животно угроженом пацијенту“


Академски напредак изискује велики рад, труд, а резултати некада изостану. Шта је највредније током студија што остане?
Студирајући, дивиш се врхунским стручњацима и њиховим успесима, а кад постанеш део лекарског еснафа и упознаш те људе, схватиш да што су већи стручњаци то су бољe и приступачнијe особе. Имао сам част и задовољство да прве хируршке часове научим од врхунског дечијег хирурга - ортопеда др Драгољуба Живановића, а када сам упознао др Афксендиос Калангоса, дечијег кардиохирурга, мојој срећи није било краја. Тај алтриуизам и пожртвовање, хуманост и искрен однос, пре свега неизмерну љубав коју је посветио Србији и деци, епских су размера. Идентификујући се са таквим стручним и људским величинама, и ми постајемо бољи.

Да ли постоје адекватне обуке и тренинзи на Српском говорном подручју који би у реалном времену припремили особље на ситуације које их очекују?
Један од првих протокола је и Траума протокол на коме се базирају Траума инструкторски тимови Секције ургентне медицине, Српског лекарског друштва који су у више наврата обучавали, курсеви су потпуно бесплатни, а засновани су на америчком АТЛС курсу напредног збрињавања трауме. Након положеног државног испита, уследило је школовању на ВМА - Школи за резервне официре (војно школовање и стаж у касарнама су ми значајно подигли самопоуздање), затим курс Основног и напредног животног збрињавања у Заводу за хитну медицинску помоћ Ниш, Европски и амерички курсеви. Посебно ми је откровење обука у Словенији, где сам се први пут сусрео са утразвуком артефаката - ултразвучним прегледом плућа. Синергија знања и тимски рад су кључни за квалитетну ургентну медицину и адекватно збринутог пацијента (по протоколима који су на мала врата већ ушли у нашу земљу). АТЛС обука није доступна у Србији, најближи центар је Словенија и Бондстил где немамо приступ. Превазилазећи почетничке муке прилагођавања и уходавања, врло брзо сам схватио вредност адекватне, континуириане и тзв „refresh“ обуке на којој сам инсистирао.

Активни сте у Секцији ургентне медицине Српског лекарског друштва и у свом граду сте приредили Конгрес Ургентне медицине.
Поносан сам на ангажовање у Председништву Секције ургентне медицине Српског лекарског друштва и организовање X конгреса Ургентне медицине Србије са међународним учешћем у Шапцу маја 2017.године. Бенефити су били вишеструки. Инсистирао сам на бесплатним котизацијама за „комшијске службе Хитних помоћи и Ургентних пријема“(Лозница, Ваљево, С.Митровица, Рума, Шабац, Богатић, Коцељева, Владимирци, Крупањ, Мали Зворник, Владимирци). Имали смо част да се представе врхунски предавачи и да први пут присуствујемо демонстрацији вертикалне евакуације Хелихоптером (Ербас), који ће се пар година касније наћи у Србији. На демонстрацији били су присутни поред учесника конгреса (више од 400 учесника), Горске службе спашавања Србије и представници многих министарстава који су желели неформално да се упознају са перформансама хелихоптера.

Учествовали сте у промоцији траснплантације органа, односно у промоцији донорства после мождане смрти. Колико је по Вашој процени развијена свест код људи о хуманости таквог геста, потписивања донорске картице и шта је још увек највећи страх код оних који се нису одлучили за тај корак?
Неопходне су биле законске промене, које су уследиле, и сада више нема препрека. Подижу се нове болнице и Клинички центри. Пројекти „Продужи живот“, Министарства здравља и „Изјасни се“, коморе младих Србије ЈЦИ, осим примарног циља промоције давалаштва органа, били су иницијатор окупљања стручњака око заједничке идеје, пројекта и реализације. Тиме смо добили значајне информације о могућим усмерењима даљег развоја програма трансплантације органа. Тада је окупљен пул експерата који су дали свој допринос тиме што су трансферисали знања млађим лекарима и отворили пут ка болницама у окружењу где се спроводила обука особља у процесу подизања програма трансплантације (Сестре милосрднице Загреб). Тренутна пандемија Kовид 19 је успорила програме трансплантације на свим меридијанима, имајући у виду да се захтевају мултидисциплинарни приступ и јединице интензивне неге које су у актуелној пандемији значајно оптерећене.

Имате искуство рада у иностранству, колико је оно допринело Вашем напретку и шта је посебан бенефит таквих искустава?
Никад нисам ни помишљао да напустим Србију. Сваки пут сам се водио мишљу да научим нешто ново и научено применим у својој земљи. Само тако обезбеђујемо себи шансу за нову и бољу будућност. Радиш и учиш, дајеш све од себе, којом год области да се бавиш. Конкурисао сам на постдипломским студијама у Инсбруку с циље истраживања и израде докторске тезе. У међувремену сам потпсао уговор на неодређено време и како сам већ био на докторским студијама у Србији, Инсбрук је потиснут у други план. Најзахтевнија едукација била је у Израелу. Од оснивања државе Израел, ја сам трећи човек са простора Балкана који је добио позив и стипендију MASHAV за едукацију посвећену збрињавању трауме и масовних несрећа кроз целодневне тренинге у више градова,

Свако од нас носи „своје“ пацијенте кући, што наши партнери и укућани јако добро знају. Редовно се дешава да се сви након смене вратимо у службу или чак ни не одемо како би испратили пацијента


Који је најснажнији утисак у стручном смислу који је остао из периода боравка у иностранству?
Рамбам болница у Хаифи. То је уједно и највећа подземна болница на свету. Сваке године се обављају тренинзи евакуације особља и модела пацијената у подземне просторије и то сви доживљавају јако озбиљно. Нису мање импресивне болнице у Јерусалиму, Петах Тикви, но више од свега опчинио ме је Израел, сачињен од гостољубивих, љубазних, образованих људи, где свако говори неколико језика, Израеал као држава високог стандарда, опремљених болница и стручњака који су се увек радо одазивали на мој позив да своја искуста, на конгресима, поделе са колегама из Србије. Са блиског истока сам понео основне максиме: „Thinking out of box“ и „Looking for Excellency“.

После свих стручних и приватних искустава, суровог обрта судбине и ипак развоја свега у позитивном смеру, како правити планове за будућност.
Имајући у виду пандемију, хтели то да прихватимо или не, личне планове морамо опрезније доносити. Сада, чини ми се више него икад је актуелан Иво Андрић са Знаковима поред пута. Мој даљи пут зависи од личних и професионалних изазова. Сплетом неких животних околности, један период сам одсутан, рекао бих да ми је каријера узела малу паузу, како би се сви одморили. Надам се да ускоро почињу нове радне победе.

Најновији број

6. мај 2021.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa