Наш разредни старешина, Живорад Жижа Трифуновић
Жив је док је нас
Док сам била ђак Учитељске школе у Шапцу, чинило се да снег због разредног пада, и све кише, и сунце кад огреје, засијало је захваљујући њему уникатном, непоновљивом. Да је знао колико смо га волели, још не би умро.
Чудак, с принципима партизанске школе, у његовом случају никад излизаним, учио нас је принципијелности и моралу до те мере да се никада не обучисмо реалном животу борбе, надгорњавања и лажи. Тадашњи професори нису нас само једно научили, а то је како се лакта. Није мисао моја, рекао ми на једној годишњици професор Лука Мијајловић.
Нашем разредном, Живораду Жижи Трифуновићу наша залагања су била мала па смо спремали рецитал, који по његовом мишљењу никада није био довољно надахнуто изведен, а били смо у радио и фото клубу и питај Бога шта смо све радили да бисмо постали колектив честитих људи. Важно је да смо постали и трајно остали честити и успешни.
Ми, Жижино одељење, понекад недовољно комуникативни, каткад несхваћени, јер ни ми нисмо увек знали куда нас води, али смо имали разлога да верујемо великом човеку мегаломанских идеала. Идеали се не остварују у људском животу, Жижа је био утописта у том смислу, идеалиста утописта. Али, ако човек тежи надрастању себе, морао је да га воли и поштује, без обзира да ли се слаже са његовом педагогијом или је доживљава као стегу.
Жижа, разредни петог четири, бранио је пороке. Славили смо годишњицу завршетка Учитељске, ваљда неку 45. Милена Штитарка и ја сакријемо се да попушимо по цигарету, затекне нас конобар у вц-у Синдовом и само што не умре од смеха што се кријемо од разредног. Таква је била Учитељска, такав наш разредни, такви смо ми до дана данашњег.
Драги наш Жижа, тешки, вољени разредни! Твоје пето четири научило је од тебе да по сваку цену не цени безвредно, јер нам припада само оно што је вредно у невиности чисте намере. Желимо ти сви ми из твог одељења петог четири Учитељске школе у Шапцу да неоптерећено нађеш свој мир тамо далеко па да се као некад на Церу нађемо у неком планинарском дому и запевамо уз мандолине, научио нас да свирамо проф. Пера Давош, твој друг.
Чудак, с принципима партизанске школе, у његовом случају никад излизаним, учио нас је принципијелности и моралу до те мере да се никада не обучисмо реалном животу борбе, надгорњавања и лажи. Тадашњи професори нису нас само једно научили, а то је како се лакта. Није мисао моја, рекао ми на једној годишњици професор Лука Мијајловић.
Нашем разредном, Живораду Жижи Трифуновићу наша залагања су била мала па смо спремали рецитал, који по његовом мишљењу никада није био довољно надахнуто изведен, а били смо у радио и фото клубу и питај Бога шта смо све радили да бисмо постали колектив честитих људи. Важно је да смо постали и трајно остали честити и успешни.
Ми, Жижино одељење, понекад недовољно комуникативни, каткад несхваћени, јер ни ми нисмо увек знали куда нас води, али смо имали разлога да верујемо великом човеку мегаломанских идеала. Идеали се не остварују у људском животу, Жижа је био утописта у том смислу, идеалиста утописта. Али, ако човек тежи надрастању себе, морао је да га воли и поштује, без обзира да ли се слаже са његовом педагогијом или је доживљава као стегу.
Жижа, разредни петог четири, бранио је пороке. Славили смо годишњицу завршетка Учитељске, ваљда неку 45. Милена Штитарка и ја сакријемо се да попушимо по цигарету, затекне нас конобар у вц-у Синдовом и само што не умре од смеха што се кријемо од разредног. Таква је била Учитељска, такав наш разредни, такви смо ми до дана данашњег.
Драги наш Жижа, тешки, вољени разредни! Твоје пето четири научило је од тебе да по сваку цену не цени безвредно, јер нам припада само оно што је вредно у невиности чисте намере. Желимо ти сви ми из твог одељења петог четири Учитељске школе у Шапцу да неоптерећено нађеш свој мир тамо далеко па да се као некад на Церу нађемо у неком планинарском дому и запевамо уз мандолине, научио нас да свирамо проф. Пера Давош, твој друг.
Др Анђелка Лазић
Најновији број
11. април 2024.
