Ђурђевдански уранак крај Добраве

У народу постоји изрека, нема дана до Ђурђевдана. Генерацијама се прича у Посавини, у селима око Добраве о уранку у пробуђеној природи, о благодетној Ђурђевској киши и тако редом... Предање о мирисном уранку и обичајима који га прате попут крстића од леске који попут чувара брину о огњиштима и њивама. Добро је знан и као хајдучки састанак и понудио нам причу која је прерасла у легенду. Током зиме хајдуци су боравили код јатака а у дугим зимским ноћима уз дружења по кућама бегенисали кршне девојке. А оне биле једре и румене па се у шали говорило да би могли и на мегдан и мушкима. Једна од њих је била добро знана ајдук Станисава. Ћер јединица из чатрље испод брега где се копала земља за ћерпич. Избегавали су је слабашнији момци јер је умела заденути кавгу а онда би их село дуго исмевало.

Тек по предању урани на Ђурђевдан Станисава, џелат мома па крете пут Добраве сред ливада препуних лековитих трава. А она упијава мирисно Ђурђевско окружење. Разгледајући тај зелени ћилим учини јој се да је нешто шушнуло. Знатижељна закорачи у жбун и закамени се. У бесвесном стању лежао леп бркајлија хајдучке грађе али добрано рањен. Ни часа не часећи упрти га на плећа па пут под ноге. У маленом кућерку занемеше кад је угледаше како носи момка као од брега одваљеног. Рука му је била сва у крви па у помоћ притрчи ђед Стојадин да бираним травама заустави крволиптање. Уранак беше већ одмакао кад ђед увиде да руци делије нема спаса па је одрубише. Дуго момак боловао у скромном дому ајдук Станисаве где га затече нова зима и велики снегови. Тек у зло доба неколико залуталих Турака насрну на Станисаву да је обешчасте. Сену сабља у руци делије имена незнана ни приповедачима. По оноj народној, послагао Турке на буљуке, одбрани он част ђевојке и пробуди искру љубави у њој. Тек било како било дочекаше и наредни Ђурђевски уранак заједно на талпинама моста на Добрави загледани у даљину, она без игде ичега и он без руке. За искрише сузе кршних младих вољних да живе. И ту се нит предања прекиде...

А од села до села зборило се да су понели само пртену торбу и нестали пут земље далеке. Причу даље китили како су се окућили и бројну чељад изродили. А само плаховита Добрава истину зна...