Младо момче боље скочи гледају те црне очи

Драги читаоци, као што смо у претходном издању вашег и нашег листа најавили, од овог четвртка доносимо вам (не)обичне приче о свадбеним обичајима шабачког краја.

Кроз фељтон желимо да покажемо како су се обичаји мењали, прилагођавали епохама и околностима, нестајали и настајали. Упркос променама, протоку времена, љубав је остала константа која све спаја.

Како бисмо дошли до круне заједништва два бића путовање кроз свадбене обичаје започећемо од периода девојаштва и момаштва. Како се некада у нашем крају “објављивало” да је момак стасао за женидбу и девојка за удају, ко су проводаџије, а ко соче? Шта симболизује капа кришкара и због чега се мачка бацала у правцу жељеног младића?
Кристина Алексић уредница програма културе у Библиотеци шабачкој, аутрока књиге и изложбе „Добро дошли кићени сватови!“ поделила је са нама део својих сазнања и истраживања о уласку младих у свет одраслих.

Момак би се прво појављивао с кришкаром на саборима и прославама где су долазиле и девојке. После прве игре у колу, у очима света је добијао признање да је постао момак за женидбу

Како се некада у нашем крају “објављивало” да је момак стасао за женидбу и девојка за удају?
Веровало се да је момак спреман за женидбу када му се „нагараве науснице“, тј. када почну да му расту бркови, а девојка је стасала за удају када јој порасту дојке. Обично су се момци женили када дођу из војске, а дешавало се и да младић и девојка и пре тога ступе у брак да не би пропустили добру прилику или када је кући потребна нова радна снага.

Момаштво се показивало у свечаним приликама. Чим момак уђе у пубертет, почиње да гледа девојке и да им се удвара, да се дотерује и кицоши. За оглашавање пубертета у Мачви се за момке спремала посебна капа која се звала кришкара. Изгледала је као лопта коју деца праве од парчића црвене вунене тканине (симболика црвене боје – оличава љубав и страст), који су подсећали на кришке пришивене једне уз другу. Момак би се прво појављивао с кришкаром на саборима и прославама где су долазиле и девојке. После прве игре у колу, у очима света је добијао признање да је постао момак за женидбу.

Девојке у Мачви и неким сремским селима на другачији начин су објављивале момцима и намерницима, који су пролазили поред њихове куће, да се у њој налази девојка за удају. Ако у кући има удавача, обичај је био да од крпе направи лутку која је имала хаљиницу са украсима (да би што више привукла момачку пажњу). Стављала би је у прозор између саксија с цвећем, а ту је стајала док се девојка не испроси. Ако су у кући биле две девојке, правиле би се две лутке. Према усменим казивањима, у имућнијим породицама у прозор би се стављале лутке од порцелана, које су уједно биле и статусни симбол, тј. знак да сиромашнији момци нису пожељни за зета.

Кристина Алексић, Фото: "Глас Подриња"

Многи су чули за израз “проводаџисање”, али је мање познато да су поред проводаџија постојали и посредници. Које су биле њихове улоге у спајању будућих младенаца?
Након што су се претходно распитали преко посредника и пријатеља, родитељи су момковој или девојчиној кући слали проводаџију (“наводаџију”, “наводачију”, “продаџију”), који је имао задатак да добије сагласност за долазак на упознавање и договарање. Обично је то поверљива особа која уме да убеђује и која ужива углед јер је важно да јој се верује. Проводаџија хвали момка или девојку, њихове квалитете и способности, али и њихове породице. У прошлости су често на проводаџију бацали мачку када је полазио да би се девојка залепила за момка као мачка за човека. Проводаџија би најчешће прво питао коју славу слави девојчина кућа јер није био обичај да се пријатеље куће које славе исту славу (због страха да могу бити род). За свој успешно обављен посао, добијао је кошуљу.

Поред проводаџија, постојали су и посредници који соче. Њихова улога је да само кажу ко би могао бити прилика, “да насоче, мало погурају”. Ако млади одговарају једно другоме, и родитељи ће прихватити предлог па ће особи која насочи бити захвални. Има и примера да и родитељи и деца прихвате предлог особе која сочи, а чим дође до неспоразума, они криве оног који их је “насочио”.

Веровало се да је момак спреман за женидбу када му се „нагараве науснице“, тј. када почну да му расту бркови, а девојка је стасала за удају када јој порасту дојке

Насупрот сеоској заједници, у којој су се проводаџисањем бавили углавном рођаци, у граду је то био веома цењен посао који су обављали такође рођаци, пријатељи, али и професионалци, који су за свој рад били награђивани новцем. Половином 20. века дневни листови су преузели улогу проводаџије преко огласа личне природе, у којима су момци и девојке тражили брачне партнере на основу наведених карактеристика.

У 21. веку међу младима су популарне друштвене мреже и разни сајтови за упознавање. Слободно се могу окарактерисати као нека врста “сајбер проводаџије”.