Посао је добар избор само ако је одраз личног интересовања

Лука Ћирић завршио је трећу годину Факултета техничких наука у Новом Саду на програму примењено софтверско инжењерство, а Драгана Стефановић четврту на Факултету организационих наука у Београду- информациони системи и технологије. Високе просечне оцене у току студија квалификовале су их међу одабране стипендисте града, а избор посла којим се већ сада баве обезбедиће им сигурну будућност. Ипак, сагласни су да плата није оно чиме су се руководили бирајући професију, већ искључиво заинтересованост за те области.

Увек је боље радити оно што волиш
-Данас се много траже софтверски инжењери зато што се све дигитализује и свака фирма по новим правилима мора да има свој сајт. Због тога су највише веб технологије познате и само програмирање је дошло до тога да се веома истиче. Од некада две- три фирме данас смо сигурно дошли на више од 100 за које ја знам само у Новом Саду. За програмирање сам се заитересовао у седмом разреду основне школе и ишао на такмичења. Био сам добар из математике и онда сам на позив професорице у Натиној школи Надежде Дробац одлучио да пробам. Углавном то дечацима буде интересантно због могућности да праве игрице, ретко ко заправо оде у то, али тако се почне- наводи Лука.

Додаје да тада нико није знао да ће бити оволика потражња за програмерима, а данас на факултету има скоро 1.000 људи који уче да буду софтверски инжењери. Ишао је у средњу Техничку школу, смер администратор рачунарских мрежа и управо захваљујући томе стекао практична знања која су му користила у даљем школовању.

-Много је лакше кад долазиш из стручне школе зато што си у предности кад дођеш на факултет и ако те још то интересује додатно ћеш истражити и научити. Мени је то веома битно, јер су тамо прва предавања најосновнија, после тога си „бачен у ватру“ и из тог разлога треба ти бар основно предзнање. У септембру треба да почнем праксу- каже он.

Прича како су у том послу сви веома повезани као део једног система.

-Често се дешава да морају да комуницирају неке две апликације и онда није битан толико ни тај програмски језик, ни сама имплеметација, битна је само комуникација. Немам искуства у индустрији, али за себе сам пробао да радим. Правио сам програме који раде неку мању аутоматизацију за лакше извршавање неких послова. Ретко ко од наших људи има конкретну спецификацију, него се само постави захтев и ти мораш да смислиш како да га реализујеш да би било функционално, тако да треба бити креативан и концентрисан. Посао је такав да, ако се ради више од осам сати, концентрација максимално пада- подвлачи.

Сматра да је важно волети то што радиш и бирати посао према свом интересовању.

-Увек кажем да се треба прво заинтересовати за неку област, па уписати факултет. Ако те нешто не интересује, а упишеш тај смер зато што мислиш да ће бити много пара у тој бранши, бићеш вероватно знатно лошији од људи који то заправо воле да раде и биће ти доста теже. Увек је боље радити оно што волиш. Много људи упише тај факултет и не заврши га. Није то толико једноставно, а ако те интересује, уопште није толико тешко. Све зависи од предавања, обавеза у том тренутку. Има слободног времена, али кад су близу рокови, логично је да више времена посветим факултету- наглашава.
Времена остаје и за рекреативно бављење спортом, теретану и пливање, али и за друга интересовања. Од 2013. године је у шабачким извиђачима и захваљујући томе је много пропутовао.

-Код нас је раније уведена кабловска, па сам на америчким каналима видео емисије на ту тему и то ми је било занимљиво. Прикључио сам се извиђачима у Шапцу и преко њих ишао у Швајцарску, Босну, на разна такмичења и смотре. Сада поново после паузе због короне настављамо са акцијама- прича.
Планира да се запосли после четврте године и упоредо завршава мастер.

-Тако желим да проширим знање, не само стручно, него и тај начин размишљања који се ипак усваја искључиво на факултету. Постоји неколико фирми које су ме заинтересовале, које немају превише запослених и имају добру и занимљиву екипу. Свака од њих данас има одељење за људске ресурсе које је задужено за то да запосленима буде пријатно у радном окружењу, јер сви углавном остају на том послу зато што им је лепо, не због плате- закључује Лука.

Квалитет увек на цени
Драгана Стефановић се, каже, за Факултет организационих наука одлучила јер су јој природне науке биле ближе у Шабачкој гимназији, где је похађала општи смер.

Драгана Стефановић студенткиња Факултета организационих наука у Београду- информациони системи и технологије, Фото: "Глас Подриња"

-Чула сам од старијих колега да је то прилично перспективно. На општем смеру је градиво такво да се ништа не фаворизује. Пред крај, на четвртој години, већ се види коме шта иде. Генерално ми је смер упућен на програмирање и ја се тренутно тиме и бавим, али сам се, као и моје колеге, опробала у области маркетинга, пројектног и ИТ менаџмента. Не мора да значи да ћу се у будућности бавити програмирањем, али за сада ми се то свиђа и то је оно што сам хтела- истиче и додаје да ће уписати мастер.

Добро је што факултет пружа прилику да се остваре бројни контакти, па се самим тим и посао лако налази. Пут до циља се лако проналази ако постоји искрено интересовање.

-Мислим да ово тешко да може да се савлада ако вас не интересује. Никад не знате довољно, увек постоји нешто што морате да пронађете, да се снађете, да научите како се ради, прочитате, оно што сте јуче користили већ је данас застарело и не примењује се. Специфичан је посао у смислу да ако баш нисте у томе тешко је схватити сам процес и начин рада. Кажу да данас за програмере увек има посла, али ја не мислим да по сваку цену сви треба да буду програмери. У периоду кад је рестрикција свега и кад се тржиште прилично чисти и постоји много двомесечених- тромесечних курсева како постати програмер врло брзо се види разлика. Није суштина само да се научи да се програмира, него да се размишља на тај начин, што је најважније. Колико год се данас људи масовно опредељују за то, мањи је број оних који знају то да раде заиста и самим тим су стварно тражени и имају прилику да одаберу шта ће да раде- наводи.

На свом првом радном месту и послу који обавља је стварно задовољна, али време је такво да су промене неминовне.

-Задовољна сам људима са којима радим и условима рада, али сам свесна да се ниједан човек из ове струке не задржава 20 година у једној фирми, не знам шта ће мене заинтересовати у међувремену. Још увек сам студент, па могу да бирам и имам привилегију да нешто пробам ако желим- сматра.
Од почетка студирања је у студентској организацији факултета и од ове године је и председник ИТ сектора. Реализовала је бројне пројекте који су јој помогли да развије осећај одговорности кроз такво радно окружење.

-Радили смо на волонтерској бази. Независни смо, факултет подржава студентске организације и у финансијском и сваком другом смислу, али се не меша у наш рад. Мој став је да данас шта год да сте морате знати то да радите и много ћете боље проћи него ако сте програмер само да бисте се тако звали, тако нешто није одрживо- каже.

Жеља јој је да ради у Шапцу једног дана, што ће јој овај посао, верује, и омогућити.

-Засигурно ћу кроз неколико година моћи да радим од куће кад стекнем неко искуство. Волела бих да се вратим у Шабац, сваки слободан викенд користим да дођем кући, тако да ми је то жеља од почетка студирања. Сада још увек учим, у том смислу је боље када сам физички у Београду, али када се стекне нека аутономија у раду, већина њих ради од куће и надам се да ће тако бити и у мом случају- закључује Драгана.