Иако је пејзажна архитектура кад сам почињао тек била у зачетку, сада се све више обраћа пажња на ту област. Мали број, око четвртине уписаних на мој факултет, заврши све у року. Јесте тешко, али није несавладиво
Као студент генерације на Одсеку за пејзажну архитектуру и хортикултуру Шумарског факултета Универзитета у Београду, рођени Шапчанин и бивши гимназијалац Дејан Попов реализовао је много пројеката у земљи и иностранству за које су касније уследила признања струке. Након стицања звања мастер инжењер пејзажне архитектуре и свега неколико месеци рада у приватној фирми, одлучује да 2014. године са колегиницом Јеленом Стефановић оснује студио у Београду.
Свестан ризика и чињенице да у средини у којој се одлучује на такав корак његово занимање још увек није довољно препознатљиво, следио је свој циљ да се бави естетиком спољашњег простора која га је одувек окупирала. Фокус на ентеријеру се данас подразумева, док се екстеријеру наизглед посвећује мање пажње.
-Иако је пејзажна архитектура кад сам почињао тек била у зачетку, сада се све више обраћа пажња на ту област. Мали број, око четвртине уписаних на мој факултет, заврши све у року. Јесте тешко, али није несавладиво. Пресудно је да то волите, да вас интересује и онда вам је све природно и нормално. Морате имати талента и интересовања, осећаја за простор. Касније, кроз посао, види се ко је завршио студије само да би стекао одговарајуће звање, а ко из љубави и да би се заиста посвећено њиме бавио- истиче Попов.
Награде УПАС-а Након неколико месеци рада за друге, другарица и он одлучују да отворе свој студио. Први посао су радили по препоруци колегинице- приватну терасу пентхауса на Врачару и тако је све кренуло.
-Касније се она са породицом преселила у Немачку, одатле сарађује са мном, али на неки начин, већ осам година радим самостално. Имам спољне сараднике на пројектима по потреби. На првобитном ангажману, имали смо неке предлоге који нису увек наилазили на прихватање из различитих разлога. Размишљали смо да ли да нешто покренемо или не, али на крају смо одлучили да је потребно да радимо сами, а не у оквиру система који функционише по својим утврђеним правилима- почиње Дејан.
Радио је и приватне вртове у Аустралији, као и огромну терасу за клијенткињу у Швајцарској.
-Увек смо хтели да останемо доследни томе шта и на који начин желимо да радимо. Било је успона и падова, али треба имати у виду да је ово полусезонски посао, мада се и то полако мења и људи не чекају увек последњи час да би нешто радили у својим вртовима. Кад радимо самостално, сами одлучујемо да ли ћемо прихватити неку естетику и не правимо компромисе око тога. Слобода функционисања у послу и самој струци, да можемо да останемо дуже да радимо, да некад и по пет ноћи не спавамо, а онда имамо паузу и одемо на одмор кад будемо желели је привилегија самосталног рада- подвлачи он.
Учествовао је на конгресу у организацији International Federation of Landscape Architects (IFLA). Две плакете Салона пејзажне архитектуре у Београду под покровитељством Удружења пејзажних архитеката Србије (УПАС) стигле су као признање за успешан рад.
-Током факултета смо радили заједно у групама од четворо људи. Са професорком смо радили једно истраживање, типологију предела за Бококоторски залив за колегама са Архитектонских факултета у Београду и Подгорици, неке пројекте за иностранство, као и Меморијални центар „Старо сајмиште“ и с тим пројектом излагали на Бијеналу пејзажне архитектуре у Барселони. Идеја је била да радимо ствари које су мало занимљивије и другачије, ван оквира и редовних факултетских обавеза и ту смо се јасније профилисали- наводи Попов.
Интерконтинентал у Љубљани Од почетка 2011. године ради у струци трудећи се да пејзажну архитектуру прикаже као мултидисциплинарну област са акцентом на дизајн, пројектовање и примењену уметност.
-Нама је од када смо почели да радимо била идеја да пејзажну архитектуру подигнемо на ниво на коме се он већ налази у иностранству. Наша струка генерално има проблем са тим да људима није јасно чиме се тачно бавимо. Када представљам пејзажну архитектуру, заправо говорим о свему оном што се налази у спољашњем простору, као што су поплочане површине, базени, фонтане, стазе, платои, паркинзи...
Када је реч о јавним просторима, онда је то од почетка до краја испланирано пројектима које раде пејзажне архитекте- од тврдих површина, односно грађевински изграђених структура у простору, биљака па до расвете, мобилијара, клупа, намештаја, пергола и другог- прича.
Међу већим пројектима су и Diamond Garden комплекс базена, као и мултифункционални простор у Немачкој. Био је ангажован и за пејзажну архитектуру зграде и терасу на 20. спрату Хотела Интерконтинентал у Љубљани, јединог са пет звездица у престоници Словеније.
-Њихов студио је радио архитектуру објекта и пројекат зграде, а ми смо били ангажовани од стране инвеститора и задужени за пејзажну архитектуру у сарадњи са њима. Изузетно занимљив пројекат, лепо је и интересантно искуство радити на нечему ван Србије са колегама који располажу већим буџетом за потпунију реализацију наших идеја. У питању је објекат у централном делу Љубљане, екстеријер је у, условно речено, полујавном простору, ишли смо тамо да видимо како би оно што смо замислили изгледало на терену, како бисмо све стилски уклопили- објашњава Попов.
Претежно ради са приватним лицима и у таквим пословима највише и ужива, јер му омогућавају да своју креативност испољи на најбољи могући начин. Реч је о људима који су успешни, остварени у својим професијама и могу себи да приуште да размишљају о уређењу изван зидова животног простора у коме трајно или повремено током године бораве. Водио је изградњу бројних приватних вртова, тераса и великих поседа од иницијалних скица и идеја до крајње имплементације на терену.
Лепота неочекиваног -Највише, 90 посто послова које радимо, чине приватни екстеријери, вртови. То се променило у односу на време када смо почињали, јер сада људи више обраћају пажњу на те ствари и желе да уреде простор на имању ван града због којег имају ту кућу како би у њему могли што више да бораве. Када смо усмерени на породицу, више се пажње посвећује детаљима него кад се раде неки већи пројекти. Ми заступамо тезу да пејзажна архитектура јесте луксуз и у свету и код нас. Није велики проценат људи који то себи могу да приуште, бар не онако како ми радимо, али има студија који раде приступачније пројекте. Нама је идеја кад смо почињали била, како бисмо остварили своје идеје, да представимо овај посао као нешто за шта не може баш свако да одвоји новац да би добио тај ниво естетике- подвлачи он и додаје да их ангажују углавном људи који су свесни да ће имати улагања да би добили крајњи резултат какав очекују.
Треба имати у виду и да је, примера ради, расвета у спољашњем простору 20 до 50 посто скупља од оне у ентеријеру због карактеристика и отпорности на спољне услове, те да је и намештај који се користи дупло или више скупљи у односу на ентеријере.
Занимљива је његова израда „живог“ сунцобрана и колекције посуда за садњу биљака „Diamonds“ који су представљени у оквиру Mikser design програма у Београду.
-Увек тежимо да у простору нешто урадимо да га учини другачијим, да буде интересантно, неочекивано. Често радимо дизајн цртеже спољних столова, ограде и слично, да буде специфична и другачија. Тако смо дошли и до саксија, које су излагане и на фестивалу и сада их користимо да их поклањамо клијентима након успешно завршеног посла. Прототип „живог“ сунцобрана су преузеле баштенске заједнице у Београду. Реч је о конструкцији тог облика са пузавицама које су је временом обрасле. Будући да је на точковима, даје „живу“ хладовину- каже Дејан.
У послу који изискује ову врсту слободе и креативности, увек, како истиче, тежи да помери границе, јер лепота и јесте у томе да оно што се на први поглед чини немогућим, претвори у реално и оствариво.
