Дечија права

Дечија права су утврђена Конвенцијом о правима детета, која је усвојена од стране Генералне скупштине Уједињених нација, 20. новембра, 1989. године. Конвенција о правим детета каже да је дете свако људско биће које још није пунолетно. Конвенција предвиђа четири категорије права: право на обезебеђење, заштиту, партиципацију и превенцију.

Деца имају право да буду упозната са својим правима. Нико нема право да децу дискриминише на основу пола, расе, језика, вере, националног или етничког порекла. Деца са инвалидитетом и другим сметњама у развоју, имају право на посебну негу.

Обезебеђење садржи право на живот, раст и развој, право сваког детета да има одређено лично име, држављанство, право детета да зна ко су му родитељи и да се родитељи старају о њему, право на образовање, здравствену заштиту. Из овог права простиче и најбољи интерес детета а то је да га одгајају његови родитељи и да се родитељи старају о свом детету, осим уколико то право није угрожено неадекватним родитељским старањем. Заштита подразумева право на заштиту од сваке физичке, сексуалне и психолошке експлоатације детета и заштиту од насиља. Партиципација подразумева грађанско право и слободу детета као активног учесника, да се чује његово мишљење о свим питањима која га се тичу, у складу са његовим годинама и зрелошћу.

Право детета је у међусобној корелацији са обавезама и дужности родитеља а то значи да оно што представља дужност и обевезу родитеља јесте уједно и право детета.

У свом свакодневном раду и пракси, у оквиру Службе за заштиту деце и младих, сведоци смо честих ситуација у којима су основна права детета угрожена, Фото: "Глас Подриња"

У свом свакодневном раду и пракси, у оквиру Службе за заштиту деце и младих, сведоци смо честих ситуација у којима су основна права детета угрожена и то од стране родитеља, других чланова породице или социјалног окружења. Задатак и обавеза органа старатељства је да у свакој таквој ситуацији заштити права и најбољи интерес детета, који подразумева предузимање мера и законских овлашћења, у односу према детету али и према родитељима, како би се заштитило свако дете, чија су права угрожена а родитељима и породици пружила подршка у циљу превазилажења насталих проблема.

Мал. деца су често жртве породичног или вршњачког насиља, често су у конфликту лојалност између својих родитеља, који су у поступку развода брака или постаразводне кризе. У тим ситуацијама, мал. деца често доживљавај емотивне и психолошке кризе, што се често рефлектује на њихово бунтовно понашање у школи, породици или социјалном окружењу.

Сваки родитељ треба да поштује потребе свог детета али и своје личне потребе, да ствара сигурно и безбедно окружење у коме се дете осећа сигурно, заштићено и вољено. Потребно је да родитељ покаже спремност да чује своје дете и на тај начин створи однос поверења са дететом као и да истиче оно што је добро код детета. Потребно је да родитељи постављају правила у оквиру своје породице, у договору са децом и осталим члановима породице и јасно дефинишу шта је прихватљиво понашање а шта није. Родитељи треба да избегавају увреде, понижавање, омаловажавање и физичко кажњавање детета. Васпитање засновано на кажњавању, страху и насиљу производи насиље и страх код детета, које дете рефлектује и на однос, према себи и према другима, често и током читавог свог живота.

Васпитање засновано на љубави, поштовању и поверењу, немерљив је улог који родитељ даје свом детету и ствара основ за здрав развој личности. Добра породица ће нам омогућити да боље познајемо себе, да кроз живот идемо самостално и храбро, пружајући себи простор за раст, истовремено дозвољавајући и другима да се развијају.

Једна лепа и мудра изрека каже „оно што дотакнеш љубављу, љубав постаје“. Покажите свом детету да га волите, искрено и безусловно, сваки дан и тако ће вам дете и узвратити.
(У тексту коришћени делови Конвенције о дечјим правима)