Живот изван система

Као дете проводио је двадесет четири сата у позоришту, данас у камиону. Иако је уписао глуму, врло брзо је схватио да не жели да се бави тим послом. Радио је као аниматор, фотограф, рецепционар... Мењао је послове на шест година, не зато што је то желео, него га је тако хтело. Живео је дуго у Грчкој. Данас вози међународне туре. Жеља му је да се врати у Србију, ради као возач аутобуса и проводи више времена са породицом

Неретко се дешава да деца глумаца постану глумци, или да изаберу сродну браншу у позоришту које је њихово природно окружење. Не сви. Небојша Лазић, син познатог брачног глумачког пара, Петра и Зорице Лазић, изабрао је другачији пут.

Када је имао две и по године, нашао се на сцени ужичког позоришта заједно са својим оцем. По доласку у Шабац, породица се настанила у згради Шабачког, тадашњег Подринског народног позоришта. Изашао је на сцену још неколико пута, али за време школовања та прича је мировала. Неко време.

- Био сам двадест четири сата у позоришту, с обзиром да смо живели тамо. Имао сам пса који је у то време био познат по томе што није лајао. Цвилео је на почетку, али смо га васпитали да то не ради зато што би се чуло на балкону, који је био тик уз наш стан. А лавеж би се чуо на бини.

Када смо га упитали зашто се није определио за глуму, одговорио нам је да је то комликована и дугачка тема. Уписао је Академију драмских уметности на класи професора Бранка Плеше, али је после месец дана рекао: „Ја ово нећу“. И отишао.

- Желео сам да забављам људе, зато сам се определио за анимацију, која је била фантастична супституција за глуму. Има још разлога. Интересовало ме је класично позориште које је већ тада почело да одумире, не само код нас, него у целом свету. Радио сам као хонорарни сарадник у шабачком позоришту (“Љубиша Јовановић“) као фотограф и играо денс улоге у неколико представа. Припремао нас је Пјер Рајковић. Онда сам, како се то често у животу дешавало, дигао сидро.

Године ’96 почео је да ради у Политикином Спортском журналу. Та година је занимљива и по томе што је добио прву републичку награду за фотографију, у категорији дијапозитива. Две година касније, спаковао је кофере и отишао у Грчку. Тамо је шест година (скоро увек је шест година) радио као аниматор, потом је унапређен у менаџера анимације и убрзо, засновао породицу. Онда су ствари постале озбиљније. С обзиром да хотел где је радио није уплаћивао осигурање за своје запослене, одлучио је да да отказ усред сезоне на Криту, у центру најекслузивнијег одмаралишта у Грчкој.

- Дуго сам желео да радим фотографију у часопису, а с обзиром да сви важнији часописи излазе у Атини, отишао сам директно у престоницу Грчке. Запослио сам се у трафици други дан по доласку. Тако је увек. Чим крочим изван Србије, мене тражи посао. Овде немам ни дана радног стажа. Ни сам не знам зашто.

Испоставило се да му је посао у трафици добро дошао. Ту је упознао Стефаноса, професора на Акто академији за дизајн, уметност и фотографију, најпознатијег и најплаћенијег фотографа у Грчкој, који је добијао 900 евра по сату. Када му је рекао шта зна и воли да ради, позвао га је да дође код њега у атеље и покаже му слајдове. Одмах је добио посао као фотограф у Мототеку, где је радио шест година (може ли другачије?). Све је било на свом месту. Међутим...

- Десио се крах у Грчкој, који сам предосетио, знајући шта се код нас десило. Поново сам отишао на Крит с обзиром да тамо долази новац од туризма и да криза неће одмах ударити. За дан сам нашао посао.

Наредних шест година обрео се поново у туризму, прве године као рецепционар, а следеће је добио звање заменика менаџера, што је значило извесна овлашћења и додатне обавезе. Радио је из ноћи у ноћ. У Грчкој за време сезоне нема слободног дана.

- После три године видео сам да сам остарио десет. Замолио сам их да радим дању, нису ми изашли у сусрет и дао сам отказ. Вратио сам се у анимацију. Нажалост. Гости су се променили, у хотеле је ушла walk culture, која је знатно сузила маневарски простр. Одједном нисмо могли да забавимо госте, јер нисмо могли да одрадимо оно што је заиста смешно. Када сам схватио да не можемо да засмејемо ни педесет одсто гостију, напутио сам анимацију.

Породица Лазић се вратила у Србију пре седам година. Планирали су повратак две године, иако су добили грчко држављанство. У Србији није био посла за њих. Пар година су „крцкали оно што су имали“, а онда се запослио као возач комбија и радио по 18 сати дневно. Игром случаја, јер тада нико није хтео да запосли некога без искуства, почнео је да ради као возач камиона.

- Шест година радим тај посао. У почетку је било чупаво. У сусрет ми је изашао пријатељ, који је имао фирму у Словенији. У време короне, када је Италија била затворена неколико месеци, морали смо да станемо. После неколико месеци, запослио сам се у другој словеначкој фирми, у којој и данас радим.

СВАКОДНЕВНИ ИЗАЗОВИ
„Сваки дан сам за воланом петнаест сати. Возим девет до десет сати, али радим административне послове, који су за све нас велики стрес, јер су казне велике ако се погреши, утоваре, истоваре... Имам девет сати до поновног покретања камиона, али и уобичајене ствари које одузимају време, тако да нисам у могућности да се одморим. Када сам константно у том ритму, почиње да ме ломи. Немам свој живот. На послу сам двадесет четири сата дневно. Чак и када имам слободан дан, задужен сам за камион. Када нешто шушне, излећем напоље. Имао сам шпанере којима сам везивао врата изнутра да ми их не отворе. Дешавало се да возачи у Енглеској буду киднаповани, или да им покраду шта имају, избаце камион на њиву и запале га. У Енглеској не спавам због велике стопе криминала, сигурнији сам са друге стране Ламанша.“

На питање да ли су протеклих шест година период интензивног учења живота, одговара да је сваки интезиван, да има своју тежину и важност. И да сваки од њих обликује човека.

- За овај посао би требало да будеш спреман на изазове. Стицајем околности, био сам изван тог света, све време. Тек кад сам ушао у камион, схватио сам многе ствари, животне, системске. Такозвани реални свет мене је и у Грчкој само окрзнуо.

Каже да је изузетно физички захтевно возити камион по Европи.

- Нису све туре захтевне. Колико знам, ретко дође до повреде која се мени десила – пукла ми је тетива на руци. Догађају се падови са камиона, али ни то није честа појава у односу на број камиона и возача. Највећи проблем је ускладити жеље послодавца, законе у собраћају и обавезе према својој породици.
Данима бих могао да причам анегоде и згоде са пута.

Возачи камиона углавном сами себе штите. Ако се некоме догоди нешто на путу, помоћ брзо стиже. Сами су на путу. Све што имају су друге колеге.

- Када возиш међународну туру, ако имаш среће, враћаш се кроз две недеље на један дан. Осећаш се као да си у свемиру. Људи су око тебе, али ти си изолован. Мало возача се заразило у време короне зато што немамо додира са људима. Углавном је ритам такав да се оде на месец дана. Ја сам међу тим „срећницима“. Имао сам понуду из ирске фирме да радим на шест месеци, али то је неусагласиво са породицом.

С обзиром да му је боловање истекло, ускоро се враћа на посао. У исту фирму, за коју каже да је најбоља за коју је радио. У међувремену, немирног духа, у децембру је уписао Ауто школу да би полагао за возача аутобуса. Урадио је теоријски део, практични због повреде није могао, али му је у плану да то заврши и вози аутобус у Србији. Због другачијег ритма и породице.

У разговору смо стекли утисак, а то нам је и потврдио, да је Небојша неко ко је „добрано“ искусио живот. Кад све резимира и погледа уназад, највише је себе проналазио у анимацији и фотографији.

Оно што нам је неретко занимљиво у животним причама је како се на послетку обично вратимо на почетак. Као младић је уписао саобраћајни смер у Шуп-у и маштао о томе да путује камионом кроз Аустралију и фотографише.

- Тражио сам естетику. Камион је био начин да дођем до ње.
- Знам како ћу насловити овај текст: Живот изван система.
- Да, то сам ја.

М.Ф.

Инфо

Берза

Живот изван система

Људи

Остале вести

Најновији број