ПРЕДСТАВЉЕНА КЊИГА “ТАМНАВСКИ ПЛИЋАЦИ”
О шалама, смицалицама, преварама и подвалама
Међу корице су смештени мали, обични људи, кафеџије, занатлије, сељаци, али и доктори, директори, учени људи, они који су били на руководећим положајима, попут председника општине. Сви заједно обележили су једно време, по многима лепше и боље. Посебно такво мишљење имају они који су у том периоду били млади и на живот гледали потпуно другачијим очима
У петак је у холу ОШ “Мића Станојловић” у Коцељеви представљена књига “Тамнавски плићаци”, најновије дело Верољуба Бабића, наставника математике у овој образовној установи и уредника “Коцељевачке ревије”.
Била је то прилика да се старији житељи ове општине сете прича и Коцељеваца који су знали за хумор, шалу, смицалице, преваре и подвале.
Они, млађи становници, имали су прилику да кроз ликове, анегдоте и догађаје описане у “Тамнавским плићацима” осете дух једног времена у којем су људи можда имали мање, у материјалном смислу, али су знали да уживају у дружењу и да се радују ситницама, смеју досеткама и дуго их препричавају, смејући се изнова.
Међу корице су смештени мали, обични људи, кафеџије, занатлије, сељаци, али и доктори, директори, учени људи, они који су били на руководећим положајима, попут председника општине. Сви заједно обележили су једно време, по многима лепше и боље. Посебно такво мишљење имају они који су у том периоду били млади и на живот гледали потпуно другачијим очима. О књизи су, осим аутора, говорили професор Миленко Марковић и Драган Ђеле Ђермановић.
–Бабић је још једном понудио једну од својих занимљивих идеја јавности на увид и надам се на корист. Кад неко хоће да упозна неки локални менталитет најбоље ће то учинити кроз анегдоте о разним личностима. Та искра духа оголи сваку ситуацију до те мере да се људска личност покаже у пуном светлу онаква каква је заиста. На тај начин пред нашим очима излазе људи какви у тим крајевима живе- истакао је професор Марковић и додао да је све што је речено у књизи речено лепим, језгровитим, народним језиком те да се види ведрина тамнавског поднебља, кроз врцаве досетке, пуне смисла и двосмисла.
Говорећи о свом најновијем писаном делу аутор је оценио да су Коцељевци увек знали збијати шалу, па ако мора и на свој рачун. Он је подсетио да је 1933.године у овој вароши основан “Мајсторски сто”- дружина за забаву и разоноду, те да је некако у исто време основан и “Трут”- удружење ленштина, као тихи отпор режиму, чије је гесло било “Једи, пиј и спавај! “.
Како истиче аутор, “смештени на пола пута између чивијаша Шапчана и Ваљеваца, познатих по подвалама, Коцељевци су се морали прилагодити. Јер, с ким си – онак’и си”.
У књизи су поменута и чуда овог краја попут оног да је Доњи крај горе, на брду кад се попне на Жућак, те да је Илијин крст без крста, да магаре јаше коња, па да је Вампир оженио попову кћер...
–С времена на време појави се и неко ново чудо као што је Мађар меси хлеб, Кинез предаје српски језик. А све ово је последица изузетно сликовитих надимака којима овај крај уопште не оскудева. Кажу овде да те име, које ти народ да, најверније описује. А народ је давао надимке по карактерним особинама и по занимањима, али и по животињама и физичким недостацима.
Често су и целе фамилије имале своје надимке, које су носиле из некадашњих породичних задруга пре деобе- подсетио је Бабић.
И рад је лакше падао ако се “за појас задене”, ако се седне и предахне, нешто презалогаји, а онда нашали и запева.
–Ова књига садржи сећања на неке веселе људе и њихове доживљаје , без намере да неког омаловажи или увреди. Неки људи су због шкакљивости теме наведени надимцима, некима су имена измишљена, некима су наведени само иницијали. Сви они су свакако заслужили да буду део ове књиге- рекао је на крају аутор.
ИШ’О ЖОЈА У БАТАЛАГЕ!
Једна од изрека која се и данас може чути у коцељевачком крају јесте “Иш’о Жоја у Баталаге!”. Многи, међутим, не знају да датира још из периода када је Јанко Веселиновић учитељевао у Свилеуви и да ју је управо књижевник изговорио крајем 19. века.
Наиме, свом помоћном службенику Жоји (оном послужитељу Живојину из приповетке “На прелу”) Јанко је једне вечери рекао да сутра, раном зором мора ићи веома важним послом у Баталаге.
Јанко ујутру није могао да нађе Жоју. Већ забринут, након неког времена, угледа га на једној узбрдици. Убрзо је сазнао да је помоћни службеник већ био у суседном селу, али се тек онда сетио да није знао зашто је требао да иде тамо. Тада је Јанко изговорио чувену реченицу: “Иш’о Жоја у Баталаге!” и грохотом се насмејао. Данас је то коментар за неког који негде оде за неким послом па га из свог нехата и несмотрености не обави.
Била је то прилика да се старији житељи ове општине сете прича и Коцељеваца који су знали за хумор, шалу, смицалице, преваре и подвале.
Они, млађи становници, имали су прилику да кроз ликове, анегдоте и догађаје описане у “Тамнавским плићацима” осете дух једног времена у којем су људи можда имали мање, у материјалном смислу, али су знали да уживају у дружењу и да се радују ситницама, смеју досеткама и дуго их препричавају, смејући се изнова.
Међу корице су смештени мали, обични људи, кафеџије, занатлије, сељаци, али и доктори, директори, учени људи, они који су били на руководећим положајима, попут председника општине. Сви заједно обележили су једно време, по многима лепше и боље. Посебно такво мишљење имају они који су у том периоду били млади и на живот гледали потпуно другачијим очима. О књизи су, осим аутора, говорили професор Миленко Марковић и Драган Ђеле Ђермановић.
–Бабић је још једном понудио једну од својих занимљивих идеја јавности на увид и надам се на корист. Кад неко хоће да упозна неки локални менталитет најбоље ће то учинити кроз анегдоте о разним личностима. Та искра духа оголи сваку ситуацију до те мере да се људска личност покаже у пуном светлу онаква каква је заиста. На тај начин пред нашим очима излазе људи какви у тим крајевима живе- истакао је професор Марковић и додао да је све што је речено у књизи речено лепим, језгровитим, народним језиком те да се види ведрина тамнавског поднебља, кроз врцаве досетке, пуне смисла и двосмисла.
Говорећи о свом најновијем писаном делу аутор је оценио да су Коцељевци увек знали збијати шалу, па ако мора и на свој рачун. Он је подсетио да је 1933.године у овој вароши основан “Мајсторски сто”- дружина за забаву и разоноду, те да је некако у исто време основан и “Трут”- удружење ленштина, као тихи отпор режиму, чије је гесло било “Једи, пиј и спавај! “.
У књизи су поменута и чуда овог краја попут оног да је Доњи крај горе, на брду кад се попне на Жућак, те да је Илијин крст без крста, да магаре јаше коња, па да је Вампир оженио попову кћер...
Како истиче аутор, “смештени на пола пута између чивијаша Шапчана и Ваљеваца, познатих по подвалама, Коцељевци су се морали прилагодити. Јер, с ким си – онак’и си”.
У књизи су поменута и чуда овог краја попут оног да је Доњи крај горе, на брду кад се попне на Жућак, те да је Илијин крст без крста, да магаре јаше коња, па да је Вампир оженио попову кћер...
–С времена на време појави се и неко ново чудо као што је Мађар меси хлеб, Кинез предаје српски језик. А све ово је последица изузетно сликовитих надимака којима овај крај уопште не оскудева. Кажу овде да те име, које ти народ да, најверније описује. А народ је давао надимке по карактерним особинама и по занимањима, али и по животињама и физичким недостацима.
Често су и целе фамилије имале своје надимке, које су носиле из некадашњих породичних задруга пре деобе- подсетио је Бабић.
И рад је лакше падао ако се “за појас задене”, ако се седне и предахне, нешто презалогаји, а онда нашали и запева.
–Ова књига садржи сећања на неке веселе људе и њихове доживљаје , без намере да неког омаловажи или увреди. Неки људи су због шкакљивости теме наведени надимцима, некима су имена измишљена, некима су наведени само иницијали. Сви они су свакако заслужили да буду део ове књиге- рекао је на крају аутор.
ИШ’О ЖОЈА У БАТАЛАГЕ!
Једна од изрека која се и данас може чути у коцељевачком крају јесте “Иш’о Жоја у Баталаге!”. Многи, међутим, не знају да датира још из периода када је Јанко Веселиновић учитељевао у Свилеуви и да ју је управо књижевник изговорио крајем 19. века.
Наиме, свом помоћном службенику Жоји (оном послужитељу Живојину из приповетке “На прелу”) Јанко је једне вечери рекао да сутра, раном зором мора ићи веома важним послом у Баталаге.
Јанко ујутру није могао да нађе Жоју. Већ забринут, након неког времена, угледа га на једној узбрдици. Убрзо је сазнао да је помоћни службеник већ био у суседном селу, али се тек онда сетио да није знао зашто је требао да иде тамо. Тада је Јанко изговорио чувену реченицу: “Иш’о Жоја у Баталаге!” и грохотом се насмејао. Данас је то коментар за неког који негде оде за неким послом па га из свог нехата и несмотрености не обави.
В. Бошковић
Најновији број
25. април 2024.
