Кобила Дринка и трактор задругар

Ускршњи празници су Богом дани да се одмори пред обимне пролећне послове у селима Посавине али и да се окупи фамилија, родбина, пита за здравље и присети добрих старих времена. Из приповедања старина извиру и заборављене приче а као да су биле јуче.

У једном од села уз Добраву живела имућна фамилија која је имала први трактор Задругар који се палио на шајбну. И би све лако док снаге беше а онда се вазда домишљати сељани досетише како се ефектно може решити повлачење једека, пошто је било све само не лако. Имали су и ћудљиву кобилу Дринку која је била скоро неукротива па ам са ње нису ни скидали . И из паљења у паљење Задругара који је имао метално седло и препознатљиви дуги волан са стране, Дринка се навикну па је сама стајала уз трактор и народски стукала , односно враћала уназад до једека а потом кад би је канџијом убедили да крене трактор се палио као на кључ а Дринка мирно одлазила у шталу. И ту није крај улоге Дринке, када се ишло у орање ишла и она да ако се трактор угаси нађе се ту да припомогне.

За поређење са садашњим паметним тракторима Задругар је возио један човек а други је држао крај од једека и на увратинама повлачио га да подигне плуг а потом га у нову бразду спусти. Чудо технике за то време али се покренути без Дринке није могао.

Само једна од бројних прича које су се испредале на Ускрс уз шарана јаја и домаћу ракију и традиционални поздрав, ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ, ВАИСТИНУ ВОСКРЕСЕ. Па тако и кобила и трактор стигоше у причу која ће надамо се скинути прашину заборава и са Дринке и са Задругара.
ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ, ВАИСТИНУ ВОСКРЕСЕ.