Наука помера границе могућег

Од Шапца до једног од најмлађих добитника престижне награде за изузетна достигнућа у области теоријске физике „Лудвиг Болцман“ у Базелу Никола Опачак прешао је дуг пут. Скромно каже да је то некако природно и постепено дошло. Ипак, више од 22 научна рада објављена у међународним часописима, излагања на конференцијама у Европи и САД, коауторство у неколико пројеката са међународним институцијама, међу којима су Универзитет Харвард и ЕТХ у Цириху, најбоља докторска дисертација 2022. године у оквиру Електротехничког факултета на Техничком универзитету у Бечу, посао истраживача на Харварду, говоре да је пронашао формулу за успех.

Признање струке
Ђак генерације у основној школи и Шабачкој гимназији, низао је успехе на републичким такмичењима, касније постао и студент генерације, а мастер студије из области физичке електронике на Електротехничком факултету завршио с просеком 10.

Баскет и излети
Посао ми је у потпуности одвојен од приватног живота. Ако је викенд, одемо негде ван града или на планину и околна језера. Током дана можда одем на баскет, спорт или се одлучим за излазак у град. Ништа специфично, исто бих радио и да сам у Србији.

-Од основне школе и касније, у гимназији, увек сам се интересовао за природне науке, било ми је занимљиво да размишљам о тим проблемима. Првенствено Зорица Бегуш, разредна и професорка математике, дивна жена, допринела је на неки начин том интересовању, професорка физике Јасмина Ђокић, професори са којима сам објављивао прве научне радове, много је људи који су утицали на мене и били ми узор током животног пута- прича Никола.

На такмичењима је решавао имагинарне проблеме, док се истраживања баве актуелним проблемима у свету и њихов прави смисао могао је да види тек пред крај основних и на мастер студијама у Београду. То му се свидело и решио је да 2018. године упише докторске студије на Техничком универзитету у Бечу из области наноелектронике и фотонике у групи професора Готфрида Штрасера. Од тада објављује већи број радова у престижним научним часописима попут Nature и Physical Review Letters, а свој рад презентује на конференцијама у Европи и САД. Његова докторска дисертација награђена је као најбоља те године на Електротехничком факултету у Бечу. Један је од најмлађих добитника награде која носи име чувеног физичара и до сада је била у рукама свега неколико десетина њих.

-Аустријско друштво физичара номинује за награду и углавном се додељује редовним професорима који су млађи од 40 година. Протеклих годину дана је било доста колебања у смислу да ли желим искључиво да се бавим академским истраживањем и наставим тај пут или да пређем у индустрију, на конкретну примену истраживачког рада. Одлучио сам се за ово друго и практично су награда за дисертацију и та друга, која обухвата целокупну истраживачку делатност, потврда да се лепо завршио тај део мог живота, академског истраживања- објашњава он.

Најмлађи добитник престижне награде за изузетна достигнућа у области теоријске физике „Лудвиг Болцман“ у Базелу Никола Опачак, Фото: Приватна архива

Љубав према послу, али и подршка
Бројне стипендије, признања, међу њима и награда BAFA USA. Пут готово без грешке. Тајна је у томе што је себе увек видео у науци, знајући да прави тим и добри сарадници померају границе технологије у било ком пољу и дају велики допринос друштву.

-Не бих рекао да је мој пут био без грешке. То је један дуги низ покушавања и на крају и оптимизовања тога што радим на основу грешака које правим. Пре свега, сам рад који улажем ми лакше или теже пада у зависности од тога колико ми је то што радим блиско или не. Имао сам ту срећу да увек радим оно што ме баш занима, што ми је, такорећи, страст, тако да уложен рад није изискивао превелику вољу с моје стране. Много фактора има. Мислим да првенствено то мора бити нешто у чему човек ужива и што воли. Иначе, јако је тешко успети. Имао сам огромну подршку свих људи, што с професионалне, што с личне стране. Све коцкице су ми се поклопиле. Мислим да лични квалитет није довољан за успех- наводи Никола.

У Бостону је провео око годину дана као истраживач на Харварду. Та сарадња на неки начин још траје. Велики број стручњака у западној Европи и Америци потекао је из Србије, због већих могућности за финансирање истраживачких пројеката. Наука је свуда на цени, само се могућности за улагања у њу разликују.

Живот у Бостону и Цириху
-Заједница у којој сам радио је специфична и интернационална. Ретко који Американац заправо тамо ради, више су ту Европљани и људи из Азије, тако да различите културе могу да се упознају и то је једно посебно искуство. Такође, изузетно квалитетни људи раде као професори на Харварду, што је за сваку похвалу. Вођа групе у коју сам отишао Федерико Капасo један је од најцитиранијих на свету, не само у физици, него генерално свим областима и изузетно је тешко постићи, не само сарадњу са њим, него касније, још теже постати део те групе. Један је и од кандидата за овогодишњу Нобелову награду из физике. С професионалне стране и у погледу квалитета истраживања, Харвард нема премца у целом свету. С друге стране, на персоналном нивоу, ипак је ствар укуса да ли неком прија живот у Америци или не. Мени баш и не толико, превише се разликује од оног на шта сам навикао. Живот је више оријентисан само на посао, не на неке ствари које морају бити и ван посла и то је један од главних фактора зашто сам се одлучио да се вратим у Европу- подвлачи.

Блискост која издваја
Трудим се да једном у два- три месеца дођем у Шабац и останем до десетак дана. Долазио сам чешће док сам био у Бечу, јер је већина друштва из средње школе остала ту и с њима радо одржавам контакт. Ту су моји и родитељи моје супруге, тако да ме много тога везује за Шабац. Осим драгих људи, недостаје ми наша храна, култура, музика, тај доживљај кад се изађе са друштвом. Та блискост, тешко ју је наћи.

Каријеру у индустрији као развојни инжењер на примени свог истраживачког рада од јула ове године започиње у Цириху, где и сада живи са супругом Анђелом. Разматраo је могуће опције за будући наставак каријере и добио адекватну понуду.

-И даље се бавим тематиком која је прилично слична ономе што је заправо мој истраживачки рад током докторских и постдокторских студија. Мој истраживачки рад довео је до развитка једног поља физике које се конкретно тиче полупроводичких ласера и до тога да разумевање тог поља довољно сазри да може конкретно да крене да се примењује. Тиме се бавим сада у индустрији и на том послу видим сјајну шансу за учење о индустријализацији и примени теоријског знања. Генерално је област немачког говорног подручја неприкосновена у Европи што се тога тиче, а такође и Америка. Такво знање видим као нешто што би било веома вредно у Србији и што би дало конкретан допринос- закључује Никола, најављујући једног дана и могућност повратка у своју земљу, где је и заволео свет чији је сада неодвојиви део.