Nauka pomera granice mogućeg

Od Šapca do jednog od najmlađih dobitnika prestižne nagrade za izuzetna dostignuća u oblasti teorijske fizike „Ludvig Bolcman“ u Bazelu Nikola Opačak prešao je dug put. Skromno kaže da je to nekako prirodno i postepeno došlo. Ipak, više od 22 naučna rada objavljena u međunarodnim časopisima, izlaganja na konferencijama u Evropi i SAD, koautorstvo u nekoliko projekata sa međunarodnim institucijama, među kojima su Univerzitet Harvard i ETH u Cirihu, najbolja doktorska disertacija 2022. godine u okviru Elektrotehničkog fakulteta na Tehničkom univerzitetu u Beču, posao istraživača na Harvardu, govore da je pronašao formulu za uspeh.

Priznanje struke
Đak generacije u osnovnoj školi i Šabačkoj gimnaziji, nizao je uspehe na republičkim takmičenjima, kasnije postao i student generacije, a master studije iz oblasti fizičke elektronike na Elektrotehničkom fakultetu završio s prosekom 10.

Basket i izleti
Posao mi je u potpunosti odvojen od privatnog života. Ako je vikend, odemo negde van grada ili na planinu i okolna jezera. Tokom dana možda odem na basket, sport ili se odlučim za izlazak u grad. Ništa specifično, isto bih radio i da sam u Srbiji.

-Od osnovne škole i kasnije, u gimnaziji, uvek sam se interesovao za prirodne nauke, bilo mi je zanimljivo da razmišljam o tim problemima. Prvenstveno Zorica Beguš, razredna i profesorka matematike, divna žena, doprinela je na neki način tom interesovanju, profesorka fizike Jasmina Đokić, profesori sa kojima sam objavljivao prve naučne radove, mnogo je ljudi koji su uticali na mene i bili mi uzor tokom životnog puta- priča Nikola.

Na takmičenjima je rešavao imaginarne probleme, dok se istraživanja bave aktuelnim problemima u svetu i njihov pravi smisao mogao je da vidi tek pred kraj osnovnih i na master studijama u Beogradu. To mu se svidelo i rešio je da 2018. godine upiše doktorske studije na Tehničkom univerzitetu u Beču iz oblasti nanoelektronike i fotonike u grupi profesora Gotfrida Štrasera. Od tada objavljuje veći broj radova u prestižnim naučnim časopisima poput Nature i Physical Review Letters, a svoj rad prezentuje na konferencijama u Evropi i SAD. Njegova doktorska disertacija nagrađena je kao najbolja te godine na Elektrotehničkom fakultetu u Beču. Jedan je od najmlađih dobitnika nagrade koja nosi ime čuvenog fizičara i do sada je bila u rukama svega nekoliko desetina njih.

-Austrijsko društvo fizičara nominuje za nagradu i uglavnom se dodeljuje redovnim profesorima koji su mlađi od 40 godina. Proteklih godinu dana je bilo dosta kolebanja u smislu da li želim isključivo da se bavim akademskim istraživanjem i nastavim taj put ili da pređem u industriju, na konkretnu primenu istraživačkog rada. Odlučio sam se za ovo drugo i praktično su nagrada za disertaciju i ta druga, koja obuhvata celokupnu istraživačku delatnost, potvrda da se lepo završio taj deo mog života, akademskog istraživanja- objašnjava on.

Najmlađi dobitnik prestižne nagrade za izuzetna dostignuća u oblasti teorijske fizike „Ludvig Bolcman“ u Bazelu Nikola Opačak, Foto: Privatna arhiva

Ljubav prema poslu, ali i podrška
Brojne stipendije, priznanja, među njima i nagrada BAFA USA. Put gotovo bez greške. Tajna je u tome što je sebe uvek video u nauci, znajući da pravi tim i dobri saradnici pomeraju granice tehnologije u bilo kom polju i daju veliki doprinos društvu.

-Ne bih rekao da je moj put bio bez greške. To je jedan dugi niz pokušavanja i na kraju i optimizovanja toga što radim na osnovu grešaka koje pravim. Pre svega, sam rad koji ulažem mi lakše ili teže pada u zavisnosti od toga koliko mi je to što radim blisko ili ne. Imao sam tu sreću da uvek radim ono što me baš zanima, što mi je, takoreći, strast, tako da uložen rad nije iziskivao preveliku volju s moje strane. Mnogo faktora ima. Mislim da prvenstveno to mora biti nešto u čemu čovek uživa i što voli. Inače, jako je teško uspeti. Imao sam ogromnu podršku svih ljudi, što s profesionalne, što s lične strane. Sve kockice su mi se poklopile. Mislim da lični kvalitet nije dovoljan za uspeh- navodi Nikola.

U Bostonu je proveo oko godinu dana kao istraživač na Harvardu. Ta saradnja na neki način još traje. Veliki broj stručnjaka u zapadnoj Evropi i Americi potekao je iz Srbije, zbog većih mogućnosti za finansiranje istraživačkih projekata. Nauka je svuda na ceni, samo se mogućnosti za ulaganja u nju razlikuju.

Život u Bostonu i Cirihu
-Zajednica u kojoj sam radio je specifična i internacionalna. Retko koji Amerikanac zapravo tamo radi, više su tu Evropljani i ljudi iz Azije, tako da različite kulture mogu da se upoznaju i to je jedno posebno iskustvo. Takođe, izuzetno kvalitetni ljudi rade kao profesori na Harvardu, što je za svaku pohvalu. Vođa grupe u koju sam otišao Federiko Kapaso jedan je od najcitiranijih na svetu, ne samo u fizici, nego generalno svim oblastima i izuzetno je teško postići, ne samo saradnju sa njim, nego kasnije, još teže postati deo te grupe. Jedan je i od kandidata za ovogodišnju Nobelovu nagradu iz fizike. S profesionalne strane i u pogledu kvaliteta istraživanja, Harvard nema premca u celom svetu. S druge strane, na personalnom nivou, ipak je stvar ukusa da li nekom prija život u Americi ili ne. Meni baš i ne toliko, previše se razlikuje od onog na šta sam navikao. Život je više orijentisan samo na posao, ne na neke stvari koje moraju biti i van posla i to je jedan od glavnih faktora zašto sam se odlučio da se vratim u Evropu- podvlači.

Bliskost koja izdvaja
Trudim se da jednom u dva- tri meseca dođem u Šabac i ostanem do desetak dana. Dolazio sam češće dok sam bio u Beču, jer je većina društva iz srednje škole ostala tu i s njima rado održavam kontakt. Tu su moji i roditelji moje supruge, tako da me mnogo toga vezuje za Šabac. Osim dragih ljudi, nedostaje mi naša hrana, kultura, muzika, taj doživljaj kad se izađe sa društvom. Ta bliskost, teško ju je naći.

Karijeru u industriji kao razvojni inženjer na primeni svog istraživačkog rada od jula ove godine započinje u Cirihu, gde i sada živi sa suprugom Anđelom. Razmatrao je moguće opcije za budući nastavak karijere i dobio adekvatnu ponudu.

-I dalje se bavim tematikom koja je prilično slična onome što je zapravo moj istraživački rad tokom doktorskih i postdoktorskih studija. Moj istraživački rad doveo je do razvitka jednog polja fizike koje se konkretno tiče poluprovodičkih lasera i do toga da razumevanje tog polja dovoljno sazri da može konkretno da krene da se primenjuje. Time se bavim sada u industriji i na tom poslu vidim sjajnu šansu za učenje o industrijalizaciji i primeni teorijskog znanja. Generalno je oblast nemačkog govornog područja neprikosnovena u Evropi što se toga tiče, a takođe i Amerika. Takvo znanje vidim kao nešto što bi bilo veoma vredno u Srbiji i što bi dalo konkretan doprinos- zaključuje Nikola, najavljujući jednog dana i mogućnost povratka u svoju zemlju, gde je i zavoleo svet čiji je sada neodvojivi deo.