ПРОФ. ДР ЗОРАН СТОЈИЉКОВИЋ ЗА „ГЛАС ПОДРИЊА“
СИНДИКАТ И РАДНИЦИ МОРАЈУ ИМАТИ ВЕЋИ УТИЦАЈ
Светска финансијска криза и висока незапосленост негативно утичу на положај радника и синдиката у Србији, те је због тога потребно градити раноправне партнерске односе са послодавцима и представницима владе. Политичке партије посебну пажњу морају посветити животном стандарду грађана, пошто ће та тема бити доминантна у изборној кампањи, сматра др Зоран Стојиљковић, професор Факултета политичких наука и потпредседник Уједињених гранских синдиката „Независност“.
Годинама уназад сведоци смо нејединствене политике синдиката по питању односа према послодавцима и представницима владе. Колики је данас утицај сидиката на друштвена и политичка дешавања у земљи?
-Неопходно је да синдикати учествују у пољу политике, деловањем на политичке партије и институције. Тренутно, положај синдиката захтева политички утицај, јер је друштвена позиција радника и синдиката крајње маргинализована, посебно по избијању светске финансијске кризе. Потребно је да синдикати, поред онога што имају кроз протесну и штрајкачку активност и оног што могу да ураде путем медија и сарадњом са друштвеним и организацијама цивилног друштва, ојачају своју позицију у односу на политичке институције. Канали утицаја на поље политике су разноврсни, и потпуно је легитимно да синдикати сарађују са политичким партијама и да размишљају о самосталном политичком ангажовању које је познато у пракси.
Савез самосталних синдиката Србије током протеклих месеци у медијима је најављивао могућност изласка на изборе али је на крају одустао од те идеје, док је Асоцијација слободних и независних синдиката подржала Либерално демократску партију и покрет „Преокрет“ на предстојећим изборима. Сматрате ли да је могуће очекивати самостални излазак појединих синдиката на неке наредне изборе?
-Што се тиче самосталног уласка синдиката у политику треба пре свега проценити какав рејтинг имају (тренутно врло низак, као уосталом и већина политичких странака) и колику подршку грађана могу да очекују. Чињеница је да је сидикално чланство у Србији индеферентно према политичким партијама или су већ присталице одређених политичких идеја. Тренутна моћ и утицај синдиката у Србији није репрезентативна, те је неопходна трајна партнерска сарадња са политичким партијама, при чему странке морају заступати интересе радника окупљених у синдикатима. Као идеалан модел те сарадње могу да послуже примери заједничког ангажовања појединих европских социјалдемократских партија и синдиката. У транзиционим друштвима такав модел још увек није могућ, а као илустрација оваквог стања може да послужи став мог колеге, бугарског политичког социолога Ивана Крастева, који сматра да „све странке на Балкану у време изборне кампање улазе у страсне везе са бирачким телом, док по доласку на власт улазе у брак са међународним финансијским организацијама“. Тренутно, код нас се тај однос своди на услове представника синдиката „ ми вама гласове, ви нама подршку нашим захтевима“.
-Неопходно је да синдикати учествују у пољу политике, деловањем на политичке партије и институције. Тренутно, положај синдиката захтева политички утицај, јер је друштвена позиција радника и синдиката крајње маргинализована, посебно по избијању светске финансијске кризе. Потребно је да синдикати, поред онога што имају кроз протесну и штрајкачку активност и оног што могу да ураде путем медија и сарадњом са друштвеним и организацијама цивилног друштва, ојачају своју позицију у односу на политичке институције. Канали утицаја на поље политике су разноврсни, и потпуно је легитимно да синдикати сарађују са политичким партијама и да размишљају о самосталном политичком ангажовању које је познато у пракси.
Савез самосталних синдиката Србије током протеклих месеци у медијима је најављивао могућност изласка на изборе али је на крају одустао од те идеје, док је Асоцијација слободних и независних синдиката подржала Либерално демократску партију и покрет „Преокрет“ на предстојећим изборима. Сматрате ли да је могуће очекивати самостални излазак појединих синдиката на неке наредне изборе?
-Што се тиче самосталног уласка синдиката у политику треба пре свега проценити какав рејтинг имају (тренутно врло низак, као уосталом и већина политичких странака) и колику подршку грађана могу да очекују. Чињеница је да је сидикално чланство у Србији индеферентно према политичким партијама или су већ присталице одређених политичких идеја. Тренутна моћ и утицај синдиката у Србији није репрезентативна, те је неопходна трајна партнерска сарадња са политичким партијама, при чему странке морају заступати интересе радника окупљених у синдикатима. Као идеалан модел те сарадње могу да послуже примери заједничког ангажовања појединих европских социјалдемократских партија и синдиката. У транзиционим друштвима такав модел још увек није могућ, а као илустрација оваквог стања може да послужи став мог колеге, бугарског политичког социолога Ивана Крастева, који сматра да „све странке на Балкану у време изборне кампање улазе у страсне везе са бирачким телом, док по доласку на власт улазе у брак са међународним финансијским организацијама“. Тренутно, код нас се тај однос своди на услове представника синдиката „ ми вама гласове, ви нама подршку нашим захтевима“.
Најновији број
25. април 2024.
