ОБЕЛЕЖЕНА 105. ГОДИШЊИЦА ОД ОСЛОБОЂЕЊА ШАПЦА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ
Јесење сунце слободе
„Другог новембра 1918. године, Шабац је огрејало сунце слободе, врло оштро и зубато, јер се до ње дошло жртвама и надчовечанским напорима“
У порти Саборног храма Светих апостола Петра и Павла у Шапцу, у петак, 2. новембра, обележена је 105. годишњица од ослобођења Шапца у Првом светском рату.
Након опела страдалим за слободу коју данас баштинимо, који је служио Његово Преосвештенство Епископ шабачки Јеротеј, на Споменик палим Шапчанима у ратовима 1912 – 1918, венце су положили представници Војске Србије, Мачванског управног округа, Града Шапца, СУБНОР-а, удружења која негују традицију ослободилачких ратова и културу сећања, као и потомци ратника.
Фото: Глас Подриња
Епископ шабачки Јеротеј започео је беседу речима „једног од највећих Срба после Светог Саве“, Владике Николаја Велимировића да се „величина једног човека, или народа, мери величином муке и страдања за правду Божју, коју је и сам искусио у вихорима страшних ратова са почетка крвавог 20. века“.
МОЛИТВЕНИ ПОМЕН „Молитвено смо се сетили свих, ослободиоца и оних који слободу нису дочекали, које је Господ ослободио и Себи кроз муке призвао. Помолили смо се за њих, али и њима, будући да дубоко верујем да су због своје љубави према Богу и његовој правди, због тешког и мученичког страдања доспели тамо где сви свети пребивају те да имају слободу пред Христом Господом да се моле за нас, њихову децу и суграђане, да будемо достојни милости Божје. Тога ради, молитвено им завапимо: Свети мученици шабачки, молите Бога за нас.“ (Епископ шабачки Јеротеј)
- Први светски рат био је прва велика кланица човечанства, а у њему особито српског народа, који се нашао у жрвњу историје и великих сила које су, покренуте силама таме, хтеле да малу, али самосвојну и поносну Србију, угасе као пламичак свеће. У тој борби, која је однела трећину становништва тадашње Србије, цео наш народ дао је свој допринос и поднео огромне жртве. Град Шабац је, због свог пограничног положаја, заједно са Мачвом, Поцерином и Подрињем, предњачио по размерама разарања које је доживео и по тежини злочина који је аустро-угарска војска починила над његовим житељима. Управо зато смо се окупили пред нашим Саборним храмом, храмом мучеником, који је у те страшне дане, заједно са својим народом поднео огромна страдања бивајући уједно гробница њиховим измученим телима, али и колевка живота вечнога њиховим светим душама, истакао је владика Јеротеј и додао да су нам слободу, коју је чувала шабачка нејач, донели српски војници, витезови, мученици.
Фото: Глас Подриња
Члан привременог органа града Шапца Блажа Кнежевић подсетио је присутне да је Шабац, кога су звали Мали Париз с краја 19. и почетком 20 века, након Првог светског рата, прозван Српски Верден, што „није била само пука асоцијација на још један француски град, него симболика страдања и разарања која је спојила француски Верден и српски Шабац“.
- Тај страшни период у ком је наш град изгубио скоро половину свог прератног становништва, град у ком је након непријатељских офанзива било готово немогуће пронаћи неоштећену зграду, у ком су почињени страшни злочини против цивилног становништва, где су његови суграђани управо на овом месту проживели своје највеће страдање... У времену када сви теже да чињенице минимализују, некоректно би било не подсетити се свега што је у једном времену била реалност нашег града. У част обележавања још једне годишњице од завршетка Првог светског рата, Град Шабац са изузетном пажњом чува успомену на овај догађај. Као одговорни чланови заједнице, памтећи жртве које је град поднео у Првом светском рату, негујемо захвалност, сећање и поштовање, као темељне људске вредности свесни сазнања да није све почело од нас и са нама. У свету који се убрзано мења, сигурни смо да се, без ових вредности, наша садашњост чини непотпуном, а будућност неизвесном, истакао је Кнежевић.
Фото: Глас Подриња
Председник Окружног одбора Савеза удружења потомака ратника, пуковник у пензији Слободан Живановић истакао је да је 2. новембра „Шабац огрејало сунце слободе, врло оштро и зубато, јер се до ње дошло жртвама и надчовечанским напорима“.
- Овде су аустроугарски солдати вршили највеће злочине. Дана 12. августа 1914. затворили су у цркву око 200 талаца, које су трећег дана извели на губилиште. У порти храма убијено је 157 недужних људи. То им није било довољно, па су људе вешали о кућни довратак и бандере по целој Мачви. Безброј је и појединачних монструозних убијања. Када сва зверства нису помогла, Кајзер је љутито наредио да Србија буде уништена. Крајем 1914. следи огроман притисак и повлачење наше војске на Косово, па преко албанских беспућа ка обалама спаса Јонског и Егејског мора. То су била огромна страдања услед глади, тифуса и оштре зиме, али се војска на Крфу и Бизерти врло брзо опоравила, реорганизовала и, после енергичног пробоја Солунског фронта, ослободиоци су стигли и у наш град.
Фото: Глас Подриња
Фото: Глас Подриња
Фото: Глас Подриња
