Осмех однекуд

У суботу, 23. децембра, Хор 66 девојака обележиће 60 година постојања. Хор је основан на дан када је рођен његов идејни творац, „конторлисани занесењак илузије“, хоровођа Бранко Ђурковић.

Сваки концерт почињао је у 16 часова и 55 минута, сваког 23. децембра. Иако је била намера да се организује и ове године, годишњица ће се обележити на други начин из пијетета према онима који су недавно напустили овај свет. Чланице хора ће се окупити и изговорити текст који је некада изговарао драмски уметник Петар Лазић: Са нама нису вечерас и заувек ћемо их чекати.....“

- Увек смо спомињали преминуле. На тај начин одавали смо им почаст. Потом смо за све њих певале „Оче наш“. Након тога, започињао би концерт у у славу живота и музике. Последњих година, у којима смо изгубили многе наше пријатеље, за нас је музика била права терапија за душу, каже професорка Верица Митровић, диригент Хора.

Фото: Приватна архива

ПРОФЕСОР БРАНКО ЂУРКОВИЋ
Бранко Ђурковић рођен је у Дубљу, недалеко од Шапца, 23. децембра 1937. године. Основну школу завршио је у родном месту, а Музичку школу (одсек кларинет), Гимназију и Учитељску школу у Шапцу. У Сарајеву је завршио Вишу музичку школу, а Факултет музичке уметности (одсек Музичка теорија) у Београду. Дириговање је учио код професора Тихомира Мирића у Сарајеву и Михаила Вукдраговића на ФМУ у Београду. Последипломске студије (први магистар дириговања у СФРЈ), завршио је на ФМУ у Београду у класи професора Војислава Илића, 1978. године. Најпре је службовао у Основној школи „Селе Јовановић“ у Шапцу, потом у Музичкој и Учитељској. Осам година је провео као професор више школе у Педагошкој академији у Шапцу. Септембра 1979. године изабран је за стручног сарадника за предмет Хорско дириговање на Факултету музичке уметности у Београду, а 1980. постао доцент на истом факултету. Године 1986. изабран је за ванредног професора на ФМУ, а од 1991. године до пензионисања 2003. године, радио је у звању редовног професора, где је поред Хорског дириговања редовним студентима и последипломцима, предавао и Основе вокалне технике студентима дириговања и музичке теорије, као и Вежбе из дириговања студентима композиције. Добитник је многобројних највиших музичких награда у земљи и иностранству и најпрестижнијих друштвених признања: Октобарска награда 1965, Орден рада са златним венцем 1985, Награда “Жика Поповић“ 1986, Вукова награда 1993, Национална награда за врхунски допринос у култури Србије 2011. године.

Професор Ђурковић говорио је да „постоје три најтежа занимања: космонаут, рудар и хоровођа. Један је у васиони,, други у земљи, а хоровођа је разапет имеђу неба и земље“. И живео је тако, истински распето, потпуно посвећен својој мисији, до пре две године, када га је Господ позвао у небески свет. Отишао је, али верујемо да није напустио своје „девојке“ које је „заљубио“ у музику и хорско певање. И које се нису плашиле спартанске дисцилине, без које успеха нема.

- Није нас само окупио у истој идеји и страсти, него нас је научио да делимо све једне са другима, да смо породица. Тако је било и остало. После композиције „Оче наш“ обавићемо прозивку, као и увек. А завршићемо песмом „Да ја имам срца два“.

Бранко Ђурковић појавио се на музичкој сцени Шапца шездесетих година када је град остао без хоровође и направио своје чудо, Хор 66 девојака, по коме је Шабац одавно препознатљив. „У тренутку тражења хоровође, ја се појавим. Скоро да човек поверује у нечије невидљиве прсте, нечији нечујни глас“ (Монографија „50 година заједно/Бранко и Хор 66 девојака“, Стана Муњић).

Арт студио 2007., Фото: Приватна архива

Све је почело у понедељак, 23. децембра 1963 године, у пет минута до пет, када је за кратко време требало да одабере чланице и направи Новогодишњи концерт за срећну Нову 1964. годину.

Талентован и предан, Ганга је био и импресивни организатор. Поред Хора 66 девојака, исте године основао је Фестивал хорова Подриња, Фестивал дечјих хорова Србије (Шабац, 1969), Фестивал омладинских хорова Србије (Нови Пазар, 1976), Средњу музичку школу (Шабац, 1979), Међународни фестивал младих пијаниста (Шабац, 2001) и Фестивал камерне музике ART in DUO – ART in TRIO (Шабац, 2011). Његов уметнички рад диригента одвијао се, углавном, са три извођачка ансамбла. Поред Хора 66 девојака, радио је са Дечјим студио хором (1978) и Шабачким певачким друштвом (1865).

ПРИЗНАЊА ХОРА 66 ДЕВОЈАКА
Неготин апсолутни победник 1964, Крагујевац апсолутни победник 1965, Цеље (Словенија) апсолутни победник 1965, Llangollen (Енглеска) Трећа награда 1966, Цеље (Словенија) апсолутни победник 1967, Цеље (Словенија) апсолутни победник 1969, Neerpelt (Белгија) Прва награда са специјалним признањем жирија 1976, Tolosa (Шпанија) Сребрна медаља у категорији полифоније1981, Tolosa (Шпанија) Сребрна медаља у категорији Баскијске песме 1981, Neerpelt (Белгија) First Prize Summa Cum Laude 1984, Лесковац апсолутни победник 1985, Златна статуета (највеће признање) на Југословенским сусретима аматера Ваљево 1985, Neerpelt (Белгија) First Prize Summa Cum Laude 1985 1985, Нови Пазар апсолутни победник 1985, Montreux (Швајцарска) Pris spesial 1987, Neerpelt (Белгија) Прва награда 1988, Златна статуета (највеће признање) на Мокрањчевим данима Неготин 1989, Karditsa (Грчка) Прва награа 1991, Neerpelt, (Белгија) Прва награда 1992, Награда за програм у целини (највеће признање) на ЈХС Ниш 1996, Нови Пазар апсолутни победник 1998, Београд апсолутни победник 1998, Olomouc (Чешка) Сребрна медаља 1999. и Београд Прва награда 2000. године.

Иако је имао бројне могућности, увек се враћао у Шабац. „Једнога дана, стигла је висока политичка делегација из Београда, нису имали диригента у КУД „Иво Лола Рибар“. Нудили су ми трособни стан у власништву на Славији и озбиљан новац, али сам их одбио: „Не могу, моји су родитељи у Дубљу, тамо сам почео да сањам музику на прелима поред мојих сестара које су дивно певале“, рекао нам је у интервјуу за „Глас Подриња“ поводом 50 година постојања Хора 66 девојака.

Фото: Приватна архива

У Шапцу је оставио неизбрисив траг и породицу која одавно путује кроз музику и наставља традицију: супругу Иванку, кћери Милену и Јелену и четворо унука.

Перфекциониста какав је био, проверио је сваку моју реченицу када смо радили први и једини интервј. Не знам зашто, овај пут све време имам утисак да се однекуд смеши.