Инфо

1. фебруар 2024.1. феб 2024.
Фото: "Глас Подриња"

Фото: "Глас Подриња"

Зоран Ђурић и супруга Милена имају своју радионицу

Вредне руке Зокија и Сосе на услузи Богатинцима

Он је једини обућар у Богатићу, можда и последњи, а супруга ради кројачке преправке. У истом локалу, од 1992. Тешко је, али их држи љубав према послу, жеља да буду на услузи суграђанима и потреба да ишколују децу
Некада је обућара у том крају било много, а сада је међу зидовима јединог таквог локала у Богатићу, од 1992, преостали чувар тог старог, а још увек неопходног заната. Зоран Ђурић са супругом Миленом има праву малу радионицу. У његову радњу „Зоки“ увек неко сврати, на обућарске или кројачке преправке.

На питање какав је мајстор, госпођа која оставља патике на лепљење кратко и уз осмех одговара: „Најбољи!“

Фото: "Глас Подриња"


Зоран се такође смеје, увек расположен за шалу. Додаје, и кад нема посла, долазе људи на „чашицу разговора“.

-Увек кажу, код обућара и берберина је најбоља атмосфера, најзанимљивије приче се чују- признаје.
Ипак, кад на крају дана зброји пазар, зарада је мала, па морају да раде и додатне послове.
Будући да је то обома струка, избора да се баве нечим другим нису имали.

Једини, можда и последњи
-Прва сам генерација у породици у обућарству и вероватно ћу бити и последња. Радио сам у Шапцу у „Цалу“ 17 година, израда горњих делова обуће. Када смо супруга и ја остали без посла, био сам принуђен да почнем ово да радим. Засад се нико не јавља да ме наследи. Имао сам једног кога сам подучавао, али није наставио то да ради, већ је прешао у грађевинарство. Сад сам једини обућар у Богатићу, можда и последњи- прича.

Без обзира на то, оптимизма му не мањка. Каже да се увек лепо исприча са људима који долазе, а добро је разговарати. Мада, ни њих нема колико би требало да их буде.

Фото: "Глас Подриња"


-Људи који немају висока примања и скромније живе долазе да поправљају, лепе обућу. Они су платили пар патика или ципела око 2.000 динара и много им је колико год да им кажеш да кошта поправка. Имам разумевања за њих, али и материјал стално поскупљује. Увек кажем цену унапред, да се не љуте и да могу да одлуче да ли им се то исплати или им је боље да купе нову обућу- признаје Зоран.

Да не ради додатне послове, као и супруга, тешко би двоје деце одгајали и школовали. Долазе им из Богатића, Бадовинаца, Глоговца, Совљака, Бановог Поља...

-Сећам се, свега два пута се догодило да не уђе баш нико, да не узмем ни динар. Све може да се уради само ако они имају рачун. Сусрећем се са разним стварима. Дешава се да перу у машини, скупе се ђонови. Доносили су једно време копачке из Зворника, фудбалске лопте, и то радим. Сад сам копачке и престао, јер доносе неуредно, па је некад неизводљиво то довести у ред- каже.

Фото: "Глас Подриња"


Сосина ординација
У обућарству све кошта- материјал, време, а рад на крају тешко да се исплати.

-Најјефтинија цена поправке је неко лепљење, можда 200, 150 динара, некад кажем да ми дају бар 100 динара. Флекице су 500, пенџирање 700 динара. Муштерије увек изађу задовољне. Никад није затворена радња, ако ја нисам у локалу, ту је супруга. Дођу и кући после радног времена, јер ја урадим, а они забораве да подигну, а треба им за пунолетство, разне прилике. Изађем им у сусрет кад треба нешто хитно да се уради- истиче он.

Људи га зато и моле да не престане да се тиме бави. Јер, где ће онда ићи?

-Кажу ми: „Немој мајсторе, молим те, још прекидати с послом“. Ако оду у Шабац, па опет поново по обућу, то им је скупо. И мене кошта. Нема овде ништа да је уграђено, а да не кошта, ништа. Све у обућарству кошта. Подижу цену материјала стално. Кукају због цена, мени буде жао. Знам да су мале пензије и плате, а код мене и долазе скромнији људи. Они и поправљају, ови који имају скупљу обућу некад и не знају да могу да је поправе- прича.

Фото: "Глас Подриња"


Подршка супруге много значи. Њен кутак је у углу малог, изнајмљеног локала, за једним сточићем, изнад кога стоји шаљиви натпис „Сосина ординација“, јер је она родом Сремица.

-Мењам и поправљам рајсфешлусе на јакнама, панталонама, хаљинама, сукњама, скраћујем, све што може. Не знам да кројим ништа изнова, али знам да порубим панталоне, ако су поцепане ушијем. Преправке су људима и даље баш потребне. Парам, рајсфешлус мој стављам, није то ни скупо, 700 динара. Научила сам то док сам радила сам у „Цалу“, и тамо сам шила обућу. Кад је та фирма престала да ради, ишла сам у надницу по туђим њивама. Двоје деце, обоје иду у школу, морали смо наћи начин да их ишколујемо. Можда има једно десетак година како то радим. Увек радим данас за сутра, поштено и зато стварно имам посла. Људи имају поверења, никад нисам никог преварила, урадим како треба и зато вероватно има толико посла. Мало има њих који се тиме баве, чим мени доносе, радићу докле могу- подвлачи Милена.

Љубав побеђује неизвесност
Нема ко да наследи ни мајстора, не желе млади да уче занат. Индустријска производња је учинила своје, не виде интерес у бављењу тим послом.

-Млади данас рачунају да раде два дана и да месец дана после од тога живе. Ово је прљав посао, а мала пара. Није профитабилан. Можеш да живиш осредње, али увек у неизвесности. Мени је занимљив, а и немам избора, то је оно што знам. И док сам био млађи био сам у тој струци. Било је пре овде много обућара. То су били прави мајстори. У сваком смислу. Они су све изнова радили и правили, нису имали овакав алат, материјал, све је то било другачије, прошивано. Теже је било радити. Сад има лепкова, гума. И није скуп занат, али материјали јесу скупи, поправка не прати цене- наглашава он.

Добра вест за Богатинце је да и он планира да ради докле год буде могао. Дође ујутру око шест сати, остане до четири поподне. И кад није ту, муштерије знају где могу да га нађу.

-Ништа ми није тешко. Волим овај посао, заиста га волим. С љубављу га радим- закључује Зоран.
Д.Димитријевић

Најновији број

18. април 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa