Са Светим Савом нећемо се никада изгубити

Торжествено и са дивном мером, у препуној сали Шабачког позоришта одржана je Светосавска академија у организацији Епархије шабачке.

Након тропара Светом Сави у извођењу Хора Саборне цркве у Шапцу, а под диригентском палицом мр Мирјане Пантелић, поздравно слово одржао је Преосвећени Епископ шабачки Јеротеј, јер, како је рекао, „домаћин је нико други него Свети Сава, који нас је величином свог Богољубља и братољубља призвао на ову богату трпезу речи, који нас је сабрао у свом топлом, родитељском наручју“.

Фото: "Глас Подриња"

- У данашњи велики дан, Свети Сава треба да буде домаћин и у сваком српском срцу, у сваком српском дому и у целом, нашем народу. Заправо, Он би то требало да буде не само данас, када славимо Његов свети спомен, већ свакога часа и свакога дана у нашем животу. Имајући Светога Саву за домаћина и путеводитеља, никада се нећемо изгубити ни као народ, ни као појединци, у искушењима нашега доба. Нећемо изгубити свој духовни и национални идентитет, нећемо изгубити себе. Само са Њим као домаћином, можемо бити безбрижни и сигурни да ће наш дом узрастати и напредовати да га никаква бура ни олуја неће моћи порушити. То је отуда што је Светитељ Сава целим својим бићем био загледан у Христа Богочовека и што је схватио и прихватио да смо само Христом и Његовим Јеванђељем истинска деца Божја, а самим тим, истински своји, поручио је Владика Јеротеј.

СВЕТОСАВСКА БЕСЕДА
Оскудица светости
„Сведочанства о прослављању Светог Саве као српског народног просветитеља срећемо током 18. века, да би се током Првог и Другог српског устанка, Савиндан конкретније прослављао као школска слава, када је и настала Светосавска химна Ускликнимо с љубављу. Кнез Милош Обреновић је својом одлуком, односно законом, наредио да све школе у Србији морају да салве Светог саву. Тако је Свети Сава постао државна школска слава и по први пут је тако прослављен 1840. године у Крагујевцу. Први ректор Лицеја Атанасије Николић тада је изговорио прву ректорску Светосавску беседу, што су касније чинили и остали ректори током 19 века, а затим и ректори Универзитета у Београду током 20. века, што би значило да је она постала неизоставни део прославе Светог Саве све до 1945 године, а да би се последњих деценија, од слома комунизма, та традиција наставила. Светосавску беседу са тако дугом историјом можемо сматрати својеврсном исповешћу, са надом на светитељево молитвено заступништво пред Господом. Српски народ се сваке године кроз Светосавске беседе на свим нивоима исповеда своме светитељу о свему што је урадио и посебно, куда иде. Како живимо и куда идемо тема је сваке исповести па, према томе, и сваке Светосавске беседе. Можемо претпоставити, са великом дозом вероватноће, да би централна тема нашег одговора на питање како живимо, била помињање различитих тешкоћа и оскудице, пре свега, оних материјалне природе. Не живимо како бисмо желели, како мислимо да заслужујемо, незадовољни смо и стално у потрази за кривцима, домаћим или неким из белог света. Када бисмо њих некако уклонили, онда бисмо пред светитеља могли да изађемо радосна лица и да му исповедимо да смо, најзад, задовољни. Свети Сава би такву исповест, вероватно, почастио ћутањем. Јер, то не би било у складу са његовим животним искуством. Ни њему у животу није недостајало тешкоћа и оскудица, али оно чиме је он на овм просторима заорао тако дубоку бразду и поред свих својих великих и несумњивих организационих и дипломатских, књижевних и других дарова, је његова светост, или тачније, Христова светост која је снажно просијала из њега. Светост је та која је припитомила, оплеменила, осветила и определила душу нашег народа једном за свагда. Вековима смо за узоре имали људе светог живота. Житија светих била су основно штиво на коме су се васпитавали млади, а у вери утврђивали старији. Све оскудице и кривице које би исповедали светитељу могу у већој или мањој мери бити тачне, али основна оскудица нашег времена је оскудица светости и усмерења ка светости. Такво усмерење би резултирало у нашем свакодоневном животу залагањем за добро, подвигом задобијања дарова Духа Светога, који нас уводи у вечност. Чудно за данашње време и наш етос комфора и забаве звуче приче о подвизима вере, молитве, поста, милосрђа, још млађаног монаха Саве и мало је, недоступиво мало, оних који би желели да подражавају такве навике. Како живимо сада, подређено је оним куда смо се упутили, односно, циљеви нашег живота, а затим вредности који проистичу из тог живота су они који који показују ко смо и шта смо. „Иштите најпре Царство Небеско и све остало ће вам се придодати“, каже нам Господ. Из овог једног, јединственог животног циља хришћана који се тако јасно увиђа у животу Светог Саве проистичу хришћанске вредности.

Светосавску беседу одржао је ректор крагујевачке Богословије и професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, протојереј ставрофор Зоран Крстић, “који је својим доласком учнио част и радост, који је осветлио лепоту лика Светога Саве и дао смернице како да будемо светосавци и у овом времену”.

Фото: "Глас Подриња"

Милосрђе
Етос овога света је одувек био, јесте и биће, властољубље и среброљубље, на које мали човек реагује повлачењем и скептицизмом. Сувише много лажи и изневерених идеала је било да би се било коме беспоговорно веровало. Али тај исти мали човек није мањи од оних из прошлих времена. И он жуди за топлином, људскошћу, а понајвише за оним који ће га волети и своје поверење ће он поклонити само ономе у коме препозна искреност и сагласје речи и дела. У односу на хришћанство то изгледа овако: аутентичност и веродостојност и хришћана појединаца и Цркве као заједнице и иснституције, он ће мерити не по старим заслугама, већ по томе колико се Јеванђелска порука преноси у конкретни живот. Етос Цркве је етос несебичне делатне љубави у коме категорија ближњег, брата, јесте централна и мерило наше вере и нашег напретка ка спасењу. Свако наше дело љубави према ближњему ће о Христу рећи више него хиљаду речи.. Целим својим животом Христос је потврђивао да је месија сиромашних и то да „кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“. Ово место и овај став су опште познати, па ипак и поред скандалозних неједнакости у нашем друштву и широм света које вређају људско достојанство, примећује се недостатак дела милосрђа како у широј заједници тако и унутар црквене заједнице. Таква дела се везују за богатство, за постојање сувишка. У вишедеценијским нашим условима кризе различитих узрока нико се психолошки не осећа довољно богатим, или довољно сигурним за своју будућност и свој начин живота да би се нечега одрекао. Можемо се запитати да ли у Новом Завету проналазимо утемељење оваковом начину размишљања. Евергетитски, добротворни дух и менталитет можемо срести и у грчком и у римском античком друштву и вероватно у свим друштвима, што је све похвале вредно, али Нови завет нам говори и о другој врсти милосрђа и братољубља. Када апостол Павле у Другој посланици Коринћанима похваљује цркве Македоније на скупљеној милостињи, он сведочи о пуком сиромаштву њиховом. И да они по могућству и преко могућства добровољно даваху. Дакле, овде није реч о вертикалном доброчинству које полази од богатих и завршава се са сиромашнима, већ о хоризонталном, свих према свим члановима црквене заједнице. Тако се етос доброчинства у свету резервисан за неке, у Цркви претвара у свакодневни хришћански етос. Овај етос задужбинарства, милосрђа, братољубља, етос служења ближњему ма ко он био нешто је што се од хришћана апсолутно очекује и што ставља нашу веру на истинску пробу, јер је вера без таквих дела, само још једна у низу идеологија. Честитајући вам данашњи празник и славу, молимо се Животодавцу Господу, а заступништвом Светог Саве, да прими овакву нашу исповест и ниспољше нам дарове браотљубља и милосрђа, јер то је оно за чим сваки човек чезне и живи.“
(Протојереј ставрофор проф. Зоран Крстић)

У програму су учествовали врсни уметници попут Мине Глигорић (сопран), Стевана Јовића (маестро класичне гитаре), који су одушевили публику.

Фото: "Глас Подриња"

Композицију Света Гора ноћас сја извео је, поред Мине Глигорић, квартет средње Музичке школе „Михаило Вукдраговић“ из Шапца: Љиљана Максимовић, Драган Гајић, Марија Марковић и Борис Јекић.
Одломке из Беседе о правој вери говорили су драмски уметници Шабачког позоришта Синиша Максимовић и Кристина Пајкић.

Фото: "Глас Подриња"

Дечји хор при Саборној цркви у Шапцу представио се композицијом Милешевка, где су као вокални солисти наступили Јелена Глигорић и Теодор Томић.

Допринос свечаном програму дали су и чланови Драмске секције Шабачке гимназије.

У три речи: Вече за памћење.