Фото: Приватна архива
ДАРКО И АНА БАБИЋ ЧУВАРИ ПОРОДИЧНЕ ТРАДИЦИЈЕ
Виноград тражи слугу
Породица Бабић је једна од ретких који чувају виноградарску традицију. Данас се готово на прсте једне руке могу набројати они који поседују виноград и баве се производњом вина
Виногради су се некада у Тамнавском виногорју простирали на стотинама хектара. Није било села ни виђенијег домаћина који није имао своје винограде, производио вино и продавао грожђе на пијацама у околини. У жељи да сачува породичну традицију четрдесетогодишњи Дарко Бабић и његова тридесетседмогодишња супруга Ана баве се виноградарством.
–Моја породица се деценијама па и више од једног века бавила виноградарством. Мој деда, чувени Балија Бабић био је познат по вину. Надалеко чувен. И отац такође. Ја сам одлучио да сачувам виноград који је тренутно површине 50 ари. Пре тога је то било нешто више, док је био чокотар, али смо прешли на шпалир па је сада то нешто мање. Гајимо сорте каменичанка, вранац, хамбург, афусали и понеку динку и кардинал- прича Дарко.
Ова породица вино производи не само за личне потребе, већ и за продају а количине зависе од рода. У њиховом винограду налази се око 300 чокота вранца и сто каменичанке па када је родна година производу само од ових винских сорти око 450 литара. Уз додатак осталих сорти добијали су и преко тоне овог пића. Међутим, прошла година виноградарима у овом крају и околини није ишла на руку.
–Прошла година није била за похвалу. Нико није имао неког рода. Борио сам се до 5-6 прскања, али није вредело. Чини ми се да га је у дану напала болест и стварно сам покушавао да га спасим, али нисам успео. Сви су се суочили са тим проблемом. Део рода је преостао тако да су количине вина заиста мале. Свега 30-40 литара. Никада нам се раније није десило тако нешто. Нико не зна разлог- прича Дарко и додаје да им се виноград налази на висоравни са које се јасно виде Обреновац и Београд, а када је ведро небо и Авала.
Породица Бабић је једна од ретких који чувају виноградарску традицију. Данас се готово на прсте једне руке могу набројати они који поседују виноград и баве се производњом вина.
–Тако је, на жалост. Само смо ми остали и један власник у Зуквама у нашем делу општине. Некада су виногради били на преко 200 хектара, али то је сада зарасло у шуме. Један од основних разлога што виноградарство у овим крајевима изумире јесте тежак и посвећен рад који виноград захтева, скупе смесе. Виноград хоће слугу од фебруара па скоро до зиме. Поготово су у пролеће интензивни радови. И мораш стално да будеш у винограду да би опстао- открива Дарко.
Овај брачни пар нема проблема са пласманом својих пића. У зависности од сорте цена се за литру вина претходних година кретала од 300-350 динара. Углавном су продавали људима за личне потреба али било је и оних који су узимали веће количине, за потребе угоститељских објеката. Грожђе продају углавном локалним пиљарницама јер времена за одлазак на пијаце у околне градове немају.
Квалитет њихових вина био је препознат и на аматерској дегустацији вина у Коцељеви, те су освајали медаље и признања. Поносни су на ту чињеницу али сматрају да је најважнија потврда квалитета када им се купци враћају. Ана је професор у Средњој школи у Коцељеви. Завршила је Пољопривредни факултет у Земуну. Како каже, супруг уважава ставове струке, али са друге стране и она поштује искуство.
–Слушамо се. Допуњујемо. Искуство је искуство а теорија је нешто друго. Једно без друго не иде. Новине су и у погледу болести, заштите и хемијских средстава и увек мораш да будеш у току. Али, нешто што је проверено попут плавог камена и креча који су у употреби од давнина, опстанак је загарантован- напомиње Ана.
Од свих послова у винограду Дарку је најтеже заламање. Како каже, споро је, захтева ручни рад, док све остало некако иде лакше, ради се машински. Ипак, људски фактор је, подсећа, незаменљив. Зато су у рад укључени сви чланови породице, па и седмогодишњи Стефан и петогодишњи Филип који су у винограду проводили време још као бебе. Тада само као посматрачи а сада већ и активни учесници.
ОДРЖАНА АМАТЕРСКА ВИНАРСКА ДЕГУСТАЦИЈА
Сваке године 14. фебруара у коцељевачком крају обележава се слава винара, виноградара и гостионичара. Тако је било и ове године. На Светог Трифуна у ресторану “Ловац” окупили су се произвођачи грожђа и вина, али и они који су желели да уживају у дегустацији.
Организатори ПЗ “Агровоћар” Коцељева, Винарија “Ранковић”, ПГ “Бирташевић” и ресторан “Ловац” додели су признања најуспешнијим произвођачима.
У категорији белих вина победник је винарија “Пуце” из Миличинице. Најбоље вино у категорији розе имао је Жоја Зарић из Каменице док су победници у конкуренцији црвених вина са истим бројем бодова Никола Обрадовић из Коцељеве и Бобан Обрадовић из Дружетића.
Весна Бошковић
Виногради су се некада у Тамнавском виногорју простирали на стотинама хектара. Није било села ни виђенијег домаћина који није имао своје винограде, производио вино и продавао грожђе на пијацама у околини. У жељи да сачува породичну традицију четрдесетогодишњи Дарко Бабић и његова тридесетседмогодишња супруга Ана баве се виноградарством.
–Моја породица се деценијама па и више од једног века бавила виноградарством. Мој деда, чувени Балија Бабић био је познат по вину. Надалеко чувен. И отац такође. Ја сам одлучио да сачувам виноград који је тренутно површине 50 ари. Пре тога је то било нешто више, док је био чокотар, али смо прешли на шпалир па је сада то нешто мање. Гајимо сорте каменичанка, вранац, хамбург, афусали и понеку динку и кардинал- прича Дарко.
Ова породица вино производи не само за личне потребе, већ и за продају а количине зависе од рода. У њиховом винограду налази се око 300 чокота вранца и сто каменичанке па када је родна година производу само од ових винских сорти око 450 литара. Уз додатак осталих сорти добијали су и преко тоне овог пића. Међутим, прошла година виноградарима у овом крају и околини није ишла на руку.
–Прошла година није била за похвалу. Нико није имао неког рода. Борио сам се до 5-6 прскања, али није вредело. Чини ми се да га је у дану напала болест и стварно сам покушавао да га спасим, али нисам успео. Сви су се суочили са тим проблемом. Део рода је преостао тако да су количине вина заиста мале. Свега 30-40 литара. Никада нам се раније није десило тако нешто. Нико не зна разлог- прича Дарко и додаје да им се виноград налази на висоравни са које се јасно виде Обреновац и Београд, а када је ведро небо и Авала.
Породица Бабић је једна од ретких који чувају виноградарску традицију. Данас се готово на прсте једне руке могу набројати они који поседују виноград и баве се производњом вина.
–Тако је, на жалост. Само смо ми остали и један власник у Зуквама у нашем делу општине. Некада су виногради били на преко 200 хектара, али то је сада зарасло у шуме. Један од основних разлога што виноградарство у овим крајевима изумире јесте тежак и посвећен рад који виноград захтева, скупе смесе. Виноград хоће слугу од фебруара па скоро до зиме. Поготово су у пролеће интензивни радови. И мораш стално да будеш у винограду да би опстао- открива Дарко.
Овај брачни пар нема проблема са пласманом својих пића. У зависности од сорте цена се за литру вина претходних година кретала од 300-350 динара. Углавном су продавали људима за личне потреба али било је и оних који су узимали веће количине, за потребе угоститељских објеката. Грожђе продају углавном локалним пиљарницама јер времена за одлазак на пијаце у околне градове немају.
Квалитет њихових вина био је препознат и на аматерској дегустацији вина у Коцељеви, те су освајали медаље и признања. Поносни су на ту чињеницу али сматрају да је најважнија потврда квалитета када им се купци враћају. Ана је професор у Средњој школи у Коцељеви. Завршила је Пољопривредни факултет у Земуну. Како каже, супруг уважава ставове струке, али са друге стране и она поштује искуство.
–Слушамо се. Допуњујемо. Искуство је искуство а теорија је нешто друго. Једно без друго не иде. Новине су и у погледу болести, заштите и хемијских средстава и увек мораш да будеш у току. Али, нешто што је проверено попут плавог камена и креча који су у употреби од давнина, опстанак је загарантован- напомиње Ана.
Од свих послова у винограду Дарку је најтеже заламање. Како каже, споро је, захтева ручни рад, док све остало некако иде лакше, ради се машински. Ипак, људски фактор је, подсећа, незаменљив. Зато су у рад укључени сви чланови породице, па и седмогодишњи Стефан и петогодишњи Филип који су у винограду проводили време још као бебе. Тада само као посматрачи а сада већ и активни учесници.
ОДРЖАНА АМАТЕРСКА ВИНАРСКА ДЕГУСТАЦИЈА
Сваке године 14. фебруара у коцељевачком крају обележава се слава винара, виноградара и гостионичара. Тако је било и ове године. На Светог Трифуна у ресторану “Ловац” окупили су се произвођачи грожђа и вина, али и они који су желели да уживају у дегустацији.
Организатори ПЗ “Агровоћар” Коцељева, Винарија “Ранковић”, ПГ “Бирташевић” и ресторан “Ловац” додели су признања најуспешнијим произвођачима.
У категорији белих вина победник је винарија “Пуце” из Миличинице. Најбоље вино у категорији розе имао је Жоја Зарић из Каменице док су победници у конкуренцији црвених вина са истим бројем бодова Никола Обрадовић из Коцељеве и Бобан Обрадовић из Дружетића.
–Моја породица се деценијама па и више од једног века бавила виноградарством. Мој деда, чувени Балија Бабић био је познат по вину. Надалеко чувен. И отац такође. Ја сам одлучио да сачувам виноград који је тренутно површине 50 ари. Пре тога је то било нешто више, док је био чокотар, али смо прешли на шпалир па је сада то нешто мање. Гајимо сорте каменичанка, вранац, хамбург, афусали и понеку динку и кардинал- прича Дарко.
Ова породица вино производи не само за личне потребе, већ и за продају а количине зависе од рода. У њиховом винограду налази се око 300 чокота вранца и сто каменичанке па када је родна година производу само од ових винских сорти око 450 литара. Уз додатак осталих сорти добијали су и преко тоне овог пића. Међутим, прошла година виноградарима у овом крају и околини није ишла на руку.
–Прошла година није била за похвалу. Нико није имао неког рода. Борио сам се до 5-6 прскања, али није вредело. Чини ми се да га је у дану напала болест и стварно сам покушавао да га спасим, али нисам успео. Сви су се суочили са тим проблемом. Део рода је преостао тако да су количине вина заиста мале. Свега 30-40 литара. Никада нам се раније није десило тако нешто. Нико не зна разлог- прича Дарко и додаје да им се виноград налази на висоравни са које се јасно виде Обреновац и Београд, а када је ведро небо и Авала.
Породица Бабић је једна од ретких који чувају виноградарску традицију. Данас се готово на прсте једне руке могу набројати они који поседују виноград и баве се производњом вина.
–Тако је, на жалост. Само смо ми остали и један власник у Зуквама у нашем делу општине. Некада су виногради били на преко 200 хектара, али то је сада зарасло у шуме. Један од основних разлога што виноградарство у овим крајевима изумире јесте тежак и посвећен рад који виноград захтева, скупе смесе. Виноград хоће слугу од фебруара па скоро до зиме. Поготово су у пролеће интензивни радови. И мораш стално да будеш у винограду да би опстао- открива Дарко.
Овај брачни пар нема проблема са пласманом својих пића. У зависности од сорте цена се за литру вина претходних година кретала од 300-350 динара. Углавном су продавали људима за личне потреба али било је и оних који су узимали веће количине, за потребе угоститељских објеката. Грожђе продају углавном локалним пиљарницама јер времена за одлазак на пијаце у околне градове немају.
Квалитет њихових вина био је препознат и на аматерској дегустацији вина у Коцељеви, те су освајали медаље и признања. Поносни су на ту чињеницу али сматрају да је најважнија потврда квалитета када им се купци враћају. Ана је професор у Средњој школи у Коцељеви. Завршила је Пољопривредни факултет у Земуну. Како каже, супруг уважава ставове струке, али са друге стране и она поштује искуство.
–Слушамо се. Допуњујемо. Искуство је искуство а теорија је нешто друго. Једно без друго не иде. Новине су и у погледу болести, заштите и хемијских средстава и увек мораш да будеш у току. Али, нешто што је проверено попут плавог камена и креча који су у употреби од давнина, опстанак је загарантован- напомиње Ана.
Од свих послова у винограду Дарку је најтеже заламање. Како каже, споро је, захтева ручни рад, док све остало некако иде лакше, ради се машински. Ипак, људски фактор је, подсећа, незаменљив. Зато су у рад укључени сви чланови породице, па и седмогодишњи Стефан и петогодишњи Филип који су у винограду проводили време још као бебе. Тада само као посматрачи а сада већ и активни учесници.
ОДРЖАНА АМАТЕРСКА ВИНАРСКА ДЕГУСТАЦИЈА
Сваке године 14. фебруара у коцељевачком крају обележава се слава винара, виноградара и гостионичара. Тако је било и ове године. На Светог Трифуна у ресторану “Ловац” окупили су се произвођачи грожђа и вина, али и они који су желели да уживају у дегустацији.
Организатори ПЗ “Агровоћар” Коцељева, Винарија “Ранковић”, ПГ “Бирташевић” и ресторан “Ловац” додели су признања најуспешнијим произвођачима.
У категорији белих вина победник је винарија “Пуце” из Миличинице. Најбоље вино у категорији розе имао је Жоја Зарић из Каменице док су победници у конкуренцији црвених вина са истим бројем бодова Никола Обрадовић из Коцељеве и Бобан Обрадовић из Дружетића.
Весна Бошковић
Виногради су се некада у Тамнавском виногорју простирали на стотинама хектара. Није било села ни виђенијег домаћина који није имао своје винограде, производио вино и продавао грожђе на пијацама у околини. У жељи да сачува породичну традицију четрдесетогодишњи Дарко Бабић и његова тридесетседмогодишња супруга Ана баве се виноградарством.
–Моја породица се деценијама па и више од једног века бавила виноградарством. Мој деда, чувени Балија Бабић био је познат по вину. Надалеко чувен. И отац такође. Ја сам одлучио да сачувам виноград који је тренутно површине 50 ари. Пре тога је то било нешто више, док је био чокотар, али смо прешли на шпалир па је сада то нешто мање. Гајимо сорте каменичанка, вранац, хамбург, афусали и понеку динку и кардинал- прича Дарко.
Ова породица вино производи не само за личне потребе, већ и за продају а количине зависе од рода. У њиховом винограду налази се око 300 чокота вранца и сто каменичанке па када је родна година производу само од ових винских сорти око 450 литара. Уз додатак осталих сорти добијали су и преко тоне овог пића. Међутим, прошла година виноградарима у овом крају и околини није ишла на руку.
–Прошла година није била за похвалу. Нико није имао неког рода. Борио сам се до 5-6 прскања, али није вредело. Чини ми се да га је у дану напала болест и стварно сам покушавао да га спасим, али нисам успео. Сви су се суочили са тим проблемом. Део рода је преостао тако да су количине вина заиста мале. Свега 30-40 литара. Никада нам се раније није десило тако нешто. Нико не зна разлог- прича Дарко и додаје да им се виноград налази на висоравни са које се јасно виде Обреновац и Београд, а када је ведро небо и Авала.
Породица Бабић је једна од ретких који чувају виноградарску традицију. Данас се готово на прсте једне руке могу набројати они који поседују виноград и баве се производњом вина.
–Тако је, на жалост. Само смо ми остали и један власник у Зуквама у нашем делу општине. Некада су виногради били на преко 200 хектара, али то је сада зарасло у шуме. Један од основних разлога што виноградарство у овим крајевима изумире јесте тежак и посвећен рад који виноград захтева, скупе смесе. Виноград хоће слугу од фебруара па скоро до зиме. Поготово су у пролеће интензивни радови. И мораш стално да будеш у винограду да би опстао- открива Дарко.
Овај брачни пар нема проблема са пласманом својих пића. У зависности од сорте цена се за литру вина претходних година кретала од 300-350 динара. Углавном су продавали људима за личне потреба али било је и оних који су узимали веће количине, за потребе угоститељских објеката. Грожђе продају углавном локалним пиљарницама јер времена за одлазак на пијаце у околне градове немају.
Квалитет њихових вина био је препознат и на аматерској дегустацији вина у Коцељеви, те су освајали медаље и признања. Поносни су на ту чињеницу али сматрају да је најважнија потврда квалитета када им се купци враћају. Ана је професор у Средњој школи у Коцељеви. Завршила је Пољопривредни факултет у Земуну. Како каже, супруг уважава ставове струке, али са друге стране и она поштује искуство.
–Слушамо се. Допуњујемо. Искуство је искуство а теорија је нешто друго. Једно без друго не иде. Новине су и у погледу болести, заштите и хемијских средстава и увек мораш да будеш у току. Али, нешто што је проверено попут плавог камена и креча који су у употреби од давнина, опстанак је загарантован- напомиње Ана.
Од свих послова у винограду Дарку је најтеже заламање. Како каже, споро је, захтева ручни рад, док све остало некако иде лакше, ради се машински. Ипак, људски фактор је, подсећа, незаменљив. Зато су у рад укључени сви чланови породице, па и седмогодишњи Стефан и петогодишњи Филип који су у винограду проводили време још као бебе. Тада само као посматрачи а сада већ и активни учесници.
ОДРЖАНА АМАТЕРСКА ВИНАРСКА ДЕГУСТАЦИЈА
Сваке године 14. фебруара у коцељевачком крају обележава се слава винара, виноградара и гостионичара. Тако је било и ове године. На Светог Трифуна у ресторану “Ловац” окупили су се произвођачи грожђа и вина, али и они који су желели да уживају у дегустацији.
Организатори ПЗ “Агровоћар” Коцељева, Винарија “Ранковић”, ПГ “Бирташевић” и ресторан “Ловац” додели су признања најуспешнијим произвођачима.
У категорији белих вина победник је винарија “Пуце” из Миличинице. Најбоље вино у категорији розе имао је Жоја Зарић из Каменице док су победници у конкуренцији црвених вина са истим бројем бодова Никола Обрадовић из Коцељеве и Бобан Обрадовић из Дружетића.
Весна Бошковић
Најновији број
25. април 2024.
