Фото: "Глас Подриња"
Заборављена игра детињства и младости
Велики, мали лоб
Насеље Тркалиште, на бочној страни друге зграде у низу, на крају Јована Цвијића плавом бојом је нацртан гол. Две усправне линије, стативе и пречка која их спаја. Те три линије и гол који творе опстао је у грицкању зуба времена. Преживео је дуже од импровизованог коша, одбојкашког терена, терена за тенис ногама, односно коцкице и немо сведочи о једној, данашњим генерацијама махом заборављеној занимацији.
Данашња деца која имају своје игре на отвореном, наравно, знају да је у питању нацртан гол, али га мало ко данас користи.
-На пољани је више места. Шутирали смо пенале неколико пута – говоре нам. Нису виђали да неко игра рукомет, евентуално понеко од оних који га тренирају шутну неколико пута.
Нисмо сигурни да ли говоримо о специфичној, аутохтоној шабачкој игри или је ипак знана и ван града. У интерним помињањима могла бити и део прошлости једног краја, а опет можда и грешимо, јер тешко је наћи адекватне доказе који потврђују или оповргавају претпоставку. Било како било, говоримо о игри која би се могла још практиковати, но као и многе старе, ишчезла је пред алтернативама.
Није све ово увод, нити кријемо назив, већ нисмо сигурни ни постоји ли прави назив, с обзиром да их је коришћено неколико. Ипак, најчешће се говорило:“Ајде Велики мали лоб“.
У питању је игра која обухвата више рукометних елемената. Такмиче се два конкурента. Један шутира, други брани. Почиње с великим лобом, наставља се с малим. Разлика је у удаљености голмана од гол линије. Како говори и назив, једини дозвољен начин за постизање гола је лоб ударац. Након два лоба следи седмерац, стандардни рукометни пенал, потом следи шут с крилних позиција, зависно од договора да ли с једне или обе и на крају скок шут изва линије девет метара. Наравно, уколико немате рукометни терен нису у питању прецизне удаљености (баш простор испред гола у Јована Цвијића пример је тога) већ је и то део договора учесника. Прво је један извођач, други голман, а потом се улоге мењају. Попут сваке игре и правила су мењана у случају изједначеног резултата.
-Свако је знао у крају за ту игру. Иако је у питању наизглед рукометна вежба, играли су је и они који рукомет нису ни тренирали, ни волели. Терен је могло бити све где постоји јасно одређен простор сматран голом. Ми смо је звали Велики, мали лоб, неко је звао цепелин, било је још назива којих се не сећам. Играли смо је и у школи, где је било више простора, али и у стану, уз прилагођене дистанце. Ту су патиле комшије. Не памтим када сам последњи пут видео некога да је игра, можда смо били и последња генерација која је играла – кроз смех говори 35-годишњи Иван.
Гол стоји и чека, у сваком случају, гол простора има у свим деловима града, све што је потребно су лопта и жеља. Сећања су ту, правила каква су била. Није тешко оживети здраву, спортску игру.
Данашња деца која имају своје игре на отвореном, наравно, знају да је у питању нацртан гол, али га мало ко данас користи.
-На пољани је више места. Шутирали смо пенале неколико пута – говоре нам. Нису виђали да неко игра рукомет, евентуално понеко од оних који га тренирају шутну неколико пута.
Нисмо сигурни да ли говоримо о специфичној, аутохтоној шабачкој игри или је ипак знана и ван града. У интерним помињањима могла бити и део прошлости једног краја, а опет можда и грешимо, јер тешко је наћи адекватне доказе који потврђују или оповргавају претпоставку. Било како било, говоримо о игри која би се могла још практиковати, но као и многе старе, ишчезла је пред алтернативама.
Свако је знао у крају за ту игру. Иако је у питању наизглед рукометна вежба, играли су је и они који рукомет нису ни тренирали, ни волели. Терен је могло бити све где постоји јасно одређен простор сматран голом. Ми смо је звали Велики, мали лоб,неко је звао цепелин,
било је још назива којих се не сећам
Није све ово увод, нити кријемо назив, већ нисмо сигурни ни постоји ли прави назив, с обзиром да их је коришћено неколико. Ипак, најчешће се говорило:“Ајде Велики мали лоб“.
У питању је игра која обухвата више рукометних елемената. Такмиче се два конкурента. Један шутира, други брани. Почиње с великим лобом, наставља се с малим. Разлика је у удаљености голмана од гол линије. Како говори и назив, једини дозвољен начин за постизање гола је лоб ударац. Након два лоба следи седмерац, стандардни рукометни пенал, потом следи шут с крилних позиција, зависно од договора да ли с једне или обе и на крају скок шут изва линије девет метара. Наравно, уколико немате рукометни терен нису у питању прецизне удаљености (баш простор испред гола у Јована Цвијића пример је тога) већ је и то део договора учесника. Прво је један извођач, други голман, а потом се улоге мењају. Попут сваке игре и правила су мењана у случају изједначеног резултата.
-Свако је знао у крају за ту игру. Иако је у питању наизглед рукометна вежба, играли су је и они који рукомет нису ни тренирали, ни волели. Терен је могло бити све где постоји јасно одређен простор сматран голом. Ми смо је звали Велики, мали лоб, неко је звао цепелин, било је још назива којих се не сећам. Играли смо је и у школи, где је било више простора, али и у стану, уз прилагођене дистанце. Ту су патиле комшије. Не памтим када сам последњи пут видео некога да је игра, можда смо били и последња генерација која је играла – кроз смех говори 35-годишњи Иван.
Гол стоји и чека, у сваком случају, гол простора има у свим деловима града, све што је потребно су лопта и жеља. Сећања су ту, правила каква су била. Није тешко оживети здраву, спортску игру.
Д.Б.
Најновији број
25. април 2024.
