Успутни погледи на кратком путовању југом Републике Словачке
Оку драги валови природних лепота
Путовање треба да буде циљ, дестинација је успутна станица једног процеса. Сваки призор има причу, нашу или његову, све познато и непознато може бити чаробно или небитно. Ако прихватамо да пут бира нас, онда му треба допустити да покаже због чега. Нису метрополе и престонице све
Ово је прича о Словачкој коју многи што их је пут водио кроз њу јесу могли упознати, али им је промакла. Гледали су право или у навигацију тражећи руту ка великом граду или Чешкој, Аустрји, Швајцарској туристички привлачнијим, познатијим, а покрај њих су противале ситнице што вребају незаборав.
На табелама економских показатеља држава Европске уније Словачка је махом на зачељима. У одабраном друштву она јесте међу сиромашнијим државама, међутим принципи функционисања и свакодневице одржавају стил о коме могу маштати и оне богатије, снажније државе. За нешто што се у Словачкој, оном нама ближем, јужнијем делу може сусрести, потребна је само воља и свест људи где је свако (не)чињење улагање у сопствено добро.
Један цео и два „окрајка“ дана нису довољни да се може упознати и спознати цела држава, макар она била и величине Словачке, али детаљи једног микрокосмоса средњеевропске нације сигурно могу бити репрезентативни довољно за опште закључке. Разлика између југа и севера, истока и запада изражена је у Италији, Немачкој можда још неким већим државама чији делови су пролазили кроз различиту историју, док код малих разлика углавном или не настаје или ишчезава.
Док су се зенице одмарале на зеленилу крај пута, наједном се у даљини створио плес срндаћа
Бањска бистрица - центар
Кроз равницу... Из Србије до Словачке најлакше је кроз Мађарску. Ако сте имали среће, на Хоргошу, Келебији, Бајакову гужве није било, брзо сте прошли, уколико нисте, неколико сати сте поклонили чекању, а са тако нечим се нећете суочити на прелазу између Мађарске и Словачке. Нису организованији граничари, нису системи конторле бржи, нити је више сектора, једноставно гужве нема, јер нема ни границе. На њу сећају само сабласно празне кабине онога што је некада била међудржавна међа. Сабласност остављеног простора одмах постаје сањана слобода. Односи две државе кроз историју далеко су од пријатељских, националистичке снаге са обе стране су користиле у запаљивим говорима суседну државу и њене грађане, мађарска етничка мањина је свепристуна у Словачкој, баш негде у том подручју. Када су постале део Европске уније, истовремено, све тензије су изгубиле на интензитету, иако снаге деснице на обе стране имају снажну потпору гласача. Ратне приче живе можда у мислима појединих, али у стварном свету кроз границу возачи, мотоциклисти, бициклисти, пешаци пролазе без застоја.
Још је замах брзине када почињу другачији предели и пут до нашег одредишта, града Љевице. Путници намерници што често пролазе Сремом и Банатом могли би рећи да села Словачке подсећају на ове пределе, али неће бити потпуно у праву.
Верујте на реч, да бити сувозач може бити привилегија. У ноћи се може наслутити, а у дану спознати. Док се језди пољопривредним крајем какви су путеви између Љевица, и Бањске бистрице, с леве и десне стране су замљишта која су идилично зелена, равна попут фудбалског терена, а тек уз пут се може спознати специфична, пескаста земља из које је поменуто никло
Словачка је мирна држава. Није била много значајно подручје код Хабзбурговаца, нитиу првој Чехословачкој републици, а сврставање на страну Рајха током Другог светског рата и проглашење марионетске државе скупо их је стајало у послератном периоду. Посебно се, у иначе бунтовној Чехословачкој, мотрило на словачки део и као да је тај репресивни страх остао део личности и три и по деценије од пада Берлинског зида. У касни вечерњи сат нема кафане, музике, повика мештана, нити велике групе људи. Словачка село што се нижу дремају пре ноћног сна, док светиљке уз друм пружају прилику да се штогод лепо спозна окупано потмулом наранџастом нијансом. Поглед је чист, травњаке и тротоаре не кваре отпаци, корпе за ту намену не преливају, чак не поскакују пси или мачке без дома. Призор проширују мале, маштовите куће у двориштима као са цртежа. Када видите мало већу грађевину, а опет сагласну са амбијентом, где се вијоре застава Републике и Европске уније, знате да сте у центру.
Сеоца спавају, док тишину нигде, ни у мањим, ни у већим местима не квари ни звук сирене, која није део навике Словака. Дах живота словачког села може се осетити и у тишини. Оцртан је кроз уређена домаћинства, осветљене улице, уређене путеве, мада деси се по које напуштено домаћинство које жваће временски зуб. Имала би и рушевина понешто рећи, али убрзо се сели у позадину мисли уступајући место малим кутцима предаха. Дан је бољи друг за дрвене клупе и столове на малим узвишњима који чине јавне површине, махом уз верске објекте. Цркве умеју засијати у мирним пејзажима, било под светлошћу сунца, било под светиљкама и месечином. Многе су такве да ћете пролазећи поред њих или скренути поглед или их нећете видети, искључено је опажање без буђења естетског у нашем бићу.
После десетина и стотина километара кроз равнице Шапца, Срема, Баната, Бачке, Мађарске, валовита Словачка је дах свежине за душу. Сваки кадар у зеници крије, стога, безброј детаља. У сваком кутку може се скрити изненађење. Нема грађевина што скривају друге мање, свака има свој простор у излогу тренутка. Словачки језик је тежак, међутим има много сличних речи. Док пролазимо кроз место које у свом називу има реч замки, убрзо схватамо да је то заправо замак. Високо изнад насеља, на брду до којег се ни пут не види поносно стоји камена грађевина да чува, посматра, контолише. Сиво, некада вероватно славно утврђење ту је као изасланик историје да подсети како је ту био много пре сваке од кућа и улица доле. Словачка је држава много „замкија“, без обзира да ли су нашли место у имену топонима или не.
Левиц (Фото: Wikipedia)
Аутомобил даље сурфује асфалтним таласима, док нас прате високе и ниске Татре. У ритму успон – спуст, успон – спуст и поново, носе путеви без оштећења. Треба времена да се навикнете на то, а остала је дилема да ли навиком удвостручујете брзини као и возачи чије таблице указују да су на свом подручју.
Жубор воде ношене воденицом у наизглед обичном кварту Љевица
Љевице Љевице, наше прво одредиште указало се с десне стране пута. Пожељно закорачити без упознавања детаља у претраживачима. Све што можете прочитати је ординарни опис градића са око 30.000 душа, успутној станици ка већим центрима. Подручје има бурну историју кроз читав двадесети век, становништво се значајни мењало на националном нивоу, мањина је постајала већина и обрнуто, али то је део прошлости, сећања, призори нуде садашњост. Пут ка граду води кроз једно велико насеље социјалистичких зграда. На путовању је важно пробудити у себи радознало дете што све види, чује и осећа. Имали смо времена да склонимо први утисак у страну и пружимо шансу. Баш између тих немаштовитих вишеспратница, прво допире звук таласања воде. Све се може претпоставити да је осим онога што јесте. Воденичарски точак прави кругове кроз поток, тик покрај дрвеног мостића. Некада давно имао је функцију, данас је атракција за посетиоце, другачији споменик прошлим временима. Као да су Љевице хтеле искушати сваког ко сврати код њих. Најлепше делове скривају иза обичних призора. Чине се точак и дрвени мост као изузетак, јер свуда око њих су једнолично насеље, отворен пут, аутобуска станица, као и зона са киосцима брзе хране. Дете у нама је немирно и преко пута у пригушеним светлима скрива се пролаз ка нечему што се погледом из даљине може само назрети. Ко закорачи неће се покајати. Уколико је дотаdашња слика града отисак друге половине прошлог века, иза пролаза је даља прошлост. Пешачка зона, коцка под ногама, мали, ненаметљиви локали, кривудаве уличице као још једна оаза. Док ноћ полако осваја време, кроз ваздух струји музика. Опет би то било ништа посебно да не долази из локала на врху грађевине која наличи на дворску кулу, а до које воде степенице што је обавијају попут змије. Даља и ближа прошлост се сусрећу као непознати, преплићу се, мада се не слажу, а опет чине јединствену целину.
Празник за Дудинце
Дудинце Друга дестинација постали су Дудинци, непуних 20 километара од Љевица кроз још један валовит зелени пејзаж уређених словачких засеока. Никада у Дудинцима није тако свечарска атмосфера као на дан Дудинске педесетице, најзначајнијег митинга спортског (брзог) ходања у свету . Пре и после тог једног дана, око вас је бањско лечилиште са много хотела, неколико хиљада домицилних становника и посетилаца, највише из Немачке, што спајају одмор и опоравак. У неколико часова, једног дана, мала бања постаје монденско место. Најбољи ходачи из целог света стигну у јужнословачку варошицу, некадашњи, садашњи и будући светски и олимпијски шампиони. Од Чилеа до Аустралије. Много више гледалаца је уз стазу него што Дудинце имају становника. Такмичари јесу ривали, али публика, ако има фаворите, бодри све заједно. Неколико улица је обележено као стаза, две су за загревање такмичара, док су терасе угоститељских објеката ВИП ложе. Привилегија је бити на стази. Осетите део искуства наступа на великом такмичењу, једнако вас бодре повици уз стазу, аплаузи, док плућа снажно грле свеж бањски ваздух доносећи срцу освежење. Умор и строги погледи интернационалних судија додају тензију без које нема највећих такмичења.
Парк у Дудинцима (фото: Pixabay)
Путовање је циљ, не дестинација Верујте на реч, да бити сувозач може бити привилегија. У ноћи се може наслутити, а у дану спознати. Док се језди пољопривредним крајем какви су путеви између Љевица, и Бањске бистрице, с леве и десне стране су замљишта која су идилично зелена, равна попут фудбалског терена, а тек уз пут се може спознати специфична, пескаста земља из које је поменуто никло.
Релаксирајуће зелено сунцем окупано, одмах уз пут
У малој Словачкој можете брзо и лако на сваку дестинацију, али вреди бити авантуриста. Уместо најближе руте, потражити у навигацији алтернативне правце, поново без очекивања. Питома дивљина и уређен свет се преплићу поред уског пута без беле линије. Ту је посебно важно имати брзо око, јер рука на камери телефона то не може бити. Док су се зенице одмарале на зеленилу крај пута, наједном се у даљини створио плес срндаћа. Оближња шума изнад поље које су одабрали за позорницу, вероватно говори одакле су се спустили. Душа и тело су се опуштали у дивоти када је кочница попут земљотреса затресла лични свет. Није било довољно времена за артикулацију псовки у мислима, јер је тренутак изнова створио чаролију.
Брже, срећније и спретније руке су умеле да забележе грациозне срне које прелазе пут, нама остаје успомена да смо видели њихове сроднице, а вама да нам верујете на реч (фото: Pixabay)
Три срне су грациозно прелазиле пут одлазећи пут мужијака. Једино што у том тренутку можете мрзети су време и обавезе због којих не можете да све зауставите и поново будете оно биће потекло из природе, те мајке и маћехе свих врста и осетите загрљај потпуног мира. Траса је споредна, других аутомобила нема, али казаљка откуцава...
Левиц - кула дискотека
Пролазите путем који је ту да би човек што пре прошао пределима које би задржавањем само покварио, али ни на њему нисте увек сами. Иза једне кривине, два другара или рођака, остала је мистерија, видно весела, ногу пред ногу, ходају одржавајући један другом равнотежу. Уредно су се померили, а поглед је говорио више од речи. Овај непланирани сусрет унео је дисхармонију у лагану мелодију коју се могла замислити као пратња. Питање је одакле су кренули, као и куда иду. Где год погледате видите креације природе, да би попут скривеног места из бајки, скривено из жбуња стајао путоказ. Прелаз са асфалтираног на некатегорисан пут водио је у једино село, Шудинце. Верујем да су то били Шудинчани, јер другог места није било.
Словачку је вредело осетити, као што вреди сваки кутак Земље, када год се прилика укаже. Није добро протраћити ниједан секунд, вреди одузети од спавања, одмора, јер би све могло бити непоновљиво. Нису дестинације само ризнице успомена, већ и путеви који воде до њих
Словачка дочекује, прати и испраћа, ово је само делић доживљеног у педесетак сати... Имаш то свугде, рећи ће многи и не могу опонирати. Много је лепших, бољих, живописнијих места. Путовање, научио сам то овај пут, треба осетити, исплести причу о детаљима, наслутити сторију која се крије иза њих и препустити срцу да пронађе лепоту у свему.
Словачку је вредело осетити, као што вреди сваки кутак Земље, када год се прилика укаже. Није добро протраћити ниједан секунд, вреди одузети од спавања, одмора, јер би све могло бити непоновљиво. Нису дестинације само ризнице успомена, већ и путеви који воде доњих.
Бањска бистрица - центар
Левиц (Фото: Wikipedia)
Жубор воде ношене воденицом у наизглед обичном кварту Љевица
Празник за Дудинце
Парк у Дудинцима (фото: Pixabay)
Релаксирајуће зелено сунцем окупано, одмах уз пут
Левиц - кула дискотека
