IN MEMORIAM
Иван Цветиновић
1970-2024
Иван Цветиновић је рођен у Шапцу, 1. јануара 1970. године. Детињство је провео у породичној кући на углу шабачких улица Стојана Чупића и Македонске. И данас се памти прослава Нове године (1988) коју је тамо организовао за добар део града.
У Шапцу је завршио Основну школу „Вук Караџић“, а затим Шабачку гимназију (преводилачки смер), истичући се ведрим и слободарским духом, дружељубивошћу, људскошћу, добротом и поштењем. Умео је да буде и деран и господин, чак и племић, у исто време.
Бритке памети и отворен, увек спреман да се, као одан и пожртвован човек, ангажује за друге и за опште добро, знао је и да интуитивно процени људе и клони се негативних, а да своју, понекад наглу природу, усклади са онима за које је сматрао да то заслужују. Тада се несебично давао, идући напред непоколебљиво.
После Шабачке гимназије уписује Правни факултет у Новом Саду, 1988. године, када одлази на одслужење војног рока, да би 1989. године започео студије. Био је међу најбољим студентима своје генерације, а на дан уписа на трећу годину студија, 17. септембра 1991. године, добија позив за мобилизацију. Потврђујући свој карактер, не покушава да се извуче, нити да се иза било кога заклони (иако има знатне могућности за то), па одлази на ратиште у источну Славонију, где га, у Богдановцима, недуго после доласка, 2. октобра погађа неколико гелера од гранате, од којих један стиже до петог кичменог пршљена и доводи до тешке и трајне инвалидности. Са места рањавања је одвезен транспортером, а затим хеликоптером до Новог Сада.
Већ сама чињеница да је преживео рањавање и потоњи транспорт јесте готово невероватна, а све што је уследило – личи на чудо прожето натприродном вољом за животом, као и метаморфозом од људског до анђеоског бића пред нашим очима.
Пребачен је у Стари Сланкамен. Поред њега је лежало још десетак рањеника са истим повредама, од којих одавно нико није међу живима. Затим је послат у Београд, на ВМА, где је подвргнут бројним операцијама у циљу побољшања његовог стања – стопроцентне квадриплегије – које, међутим, није могло да се превазиђе.
И у Сланкамену и на ВМА већ је личио на анђела, међу белим плахтама које су се шириле око њега, док је он са прелепим очуваним лицем и са сјајним продорним очима гледао у сваког ко би му дошао, одашиљући неземаљску чистоту и спокој. Могао си да осетиш да је био где нико од нас није и да је, захваљујући својим особинама и природи, успео да се врати обогаћен и жељан да то пренесе другима. И осећао си се, колико год то парадоксално звучало, сигуран са њим; и одлазио си од њега са том снагом. И то је била његова главна улога – да нас све учини јачима и бољима; што је и чинио, достојанствено и храбро, и с љубављу, све ово време.
Одлази затим у Нови Сад, где се његово лечење окончава, а он остаје непокретан. Будући да му је била потребна непрестана медицинска нега, дом му постаје геронтолошки центар у Новом Саду, у којем је имао своју собу, у којој је провео наредних двадесет и седам година.
Ту до посебног изражаја долази његов несвакидашњи ментални склоп. У инат свим дијагнозама и програмима и прогнозама – снагом воље, упорношћу, марљивошћу и здравом памећу – наставља започете студије на Правном факултету, где и дипломира. Учи да користи савремене технологије како би комуницирао са спољним светом. Користи компјутерски програм који се активира на глас. Радозналост и жеља за сазнавањем га никако не напуштају. Чита, слуша, гледа и упија; информише се (између осталог, и о сопственој болести) и изналази начине да се одржи у свакодневном животу, уз, свакако, помоћ својих најближих (мајке, сестре и породице). У његовој соби су полице пуне књига, филмова, музике. Када се разговара са њим, има се утисак да нема књиге коју није прочитао, филма који није гледао... Уз то, активан је у удружењима ратних војних инвалида и особа са инвалидитетом, а, у складу са својим карактером, бори се за увођење мера приступачности за све, као и прилагођавање јавних простора, укључујући паркинге, и њихову доступност особама са инвалидитетом.
Стиже и на свакојака дружења – од прослава годишњица матуре, које од срца и организује, преко свадби, рођендана, посета пријатељима и родбини, до састанака са вољеном женом – искрено уживајући у свему томе – у срећи других, која је и његова.
Оно што га суштински одређује јесте управо емпатија и доследна борба за друге, у крајњој линији – жртва, као најузвишенији чин који постоји.
Наше сећање на њега не може избледети, јер је, такав какав је био, узор коме стреми најбољи део нас самих.
У Шапцу је завршио Основну школу „Вук Караџић“, а затим Шабачку гимназију (преводилачки смер), истичући се ведрим и слободарским духом, дружељубивошћу, људскошћу, добротом и поштењем. Умео је да буде и деран и господин, чак и племић, у исто време.
Бритке памети и отворен, увек спреман да се, као одан и пожртвован човек, ангажује за друге и за опште добро, знао је и да интуитивно процени људе и клони се негативних, а да своју, понекад наглу природу, усклади са онима за које је сматрао да то заслужују. Тада се несебично давао, идући напред непоколебљиво.
После Шабачке гимназије уписује Правни факултет у Новом Саду, 1988. године, када одлази на одслужење војног рока, да би 1989. године започео студије. Био је међу најбољим студентима своје генерације, а на дан уписа на трећу годину студија, 17. септембра 1991. године, добија позив за мобилизацију. Потврђујући свој карактер, не покушава да се извуче, нити да се иза било кога заклони (иако има знатне могућности за то), па одлази на ратиште у источну Славонију, где га, у Богдановцима, недуго после доласка, 2. октобра погађа неколико гелера од гранате, од којих један стиже до петог кичменог пршљена и доводи до тешке и трајне инвалидности. Са места рањавања је одвезен транспортером, а затим хеликоптером до Новог Сада.
Већ сама чињеница да је преживео рањавање и потоњи транспорт јесте готово невероватна, а све што је уследило – личи на чудо прожето натприродном вољом за животом, као и метаморфозом од људског до анђеоског бића пред нашим очима.
Пребачен је у Стари Сланкамен. Поред њега је лежало још десетак рањеника са истим повредама, од којих одавно нико није међу живима. Затим је послат у Београд, на ВМА, где је подвргнут бројним операцијама у циљу побољшања његовог стања – стопроцентне квадриплегије – које, међутим, није могло да се превазиђе.
И у Сланкамену и на ВМА већ је личио на анђела, међу белим плахтама које су се шириле око њега, док је он са прелепим очуваним лицем и са сјајним продорним очима гледао у сваког ко би му дошао, одашиљући неземаљску чистоту и спокој. Могао си да осетиш да је био где нико од нас није и да је, захваљујући својим особинама и природи, успео да се врати обогаћен и жељан да то пренесе другима. И осећао си се, колико год то парадоксално звучало, сигуран са њим; и одлазио си од њега са том снагом. И то је била његова главна улога – да нас све учини јачима и бољима; што је и чинио, достојанствено и храбро, и с љубављу, све ово време.
Одлази затим у Нови Сад, где се његово лечење окончава, а он остаје непокретан. Будући да му је била потребна непрестана медицинска нега, дом му постаје геронтолошки центар у Новом Саду, у којем је имао своју собу, у којој је провео наредних двадесет и седам година.
Ту до посебног изражаја долази његов несвакидашњи ментални склоп. У инат свим дијагнозама и програмима и прогнозама – снагом воље, упорношћу, марљивошћу и здравом памећу – наставља започете студије на Правном факултету, где и дипломира. Учи да користи савремене технологије како би комуницирао са спољним светом. Користи компјутерски програм који се активира на глас. Радозналост и жеља за сазнавањем га никако не напуштају. Чита, слуша, гледа и упија; информише се (између осталог, и о сопственој болести) и изналази начине да се одржи у свакодневном животу, уз, свакако, помоћ својих најближих (мајке, сестре и породице). У његовој соби су полице пуне књига, филмова, музике. Када се разговара са њим, има се утисак да нема књиге коју није прочитао, филма који није гледао... Уз то, активан је у удружењима ратних војних инвалида и особа са инвалидитетом, а, у складу са својим карактером, бори се за увођење мера приступачности за све, као и прилагођавање јавних простора, укључујући паркинге, и њихову доступност особама са инвалидитетом.
Стиже и на свакојака дружења – од прослава годишњица матуре, које од срца и организује, преко свадби, рођендана, посета пријатељима и родбини, до састанака са вољеном женом – искрено уживајући у свему томе – у срећи других, која је и његова.
Оно што га суштински одређује јесте управо емпатија и доследна борба за друге, у крајњој линији – жртва, као најузвишенији чин који постоји.
Наше сећање на њега не може избледети, јер је, такав какав је био, узор коме стреми најбољи део нас самих.
Најновији број
12. јун 2025.
