ИЗ ПЕРА ТОМИСЛАВА ЈЕРОТИЋА
РОДБИНСКО ПОГЛАВЉЕ
У којем се говори о мачванској патријархалној култури, о сељачкој етикецији, о ђацима који не брину о својим учитељима, о појави виљушке на славама и преславама, о распитивању да ли је крава оздравила и о снајама и свекрвама
И још вели Јован Цвијић, наш:
„У становништву Шумадије, а нарочито Подриња и ваљевских крајева, има неке врло старе питомине..., има пристојности, или у крви или води порекло од старе па-тријархалне културе у којој се поштовао старији и паметнији, уважавало поштење, високо ценила женска част, волели као најближи добри суседи и други сељаци“.
„Особито је развијено и за сву Србију карактеристично осећање за смешно“.
Али, „стварајући лепо село и живећи простим начином живота, народ у Србији није прост“.
„Могу да се горостасно исправе, и као маса и као појединци, и да крше и ломе све пред собом... Има у њима један народни инстинкт за животом, чијој снази краја нема“.
У кући Божића, у Драгојевцу, било четрдесеторо чељади.
Било их је милина видети за ручком - старији поседају за састављене астале, а деца око синија. У таквим великим задругама деца сама успостављала међусобне односе, учила се животу. Тако било свугде.
И у мачванској кући знао се ред, свако знао где му је место и ко коме може да заповеда. Одувек се знало да је тек доведена снајка, у том смислу, на последњем месту - њој могу да наређују и деца. Да би се ова строгоћа превазишла, да би и ови обесправљени преживели, током векова уведене су разне олакшице. Уз помоћ одговарајућих поштапалица створена је посебна сељачка етикеција, као демократска установа, којом се поштовало свачи-је достојанство, иако се, наизглед, нарушавао утврђени ред ствари. Могла је снајка и од свекра да затражи да јој донесе чашу воде, али само ако зна шисрру:
- Дај-дер, баћа, и мени воде, не било ти заповеђено. И, баћа доносио, са задовољством...
„У становништву Шумадије, а нарочито Подриња и ваљевских крајева, има неке врло старе питомине..., има пристојности, или у крви или води порекло од старе па-тријархалне културе у којој се поштовао старији и паметнији, уважавало поштење, високо ценила женска част, волели као најближи добри суседи и други сељаци“.
„Особито је развијено и за сву Србију карактеристично осећање за смешно“.
Али, „стварајући лепо село и живећи простим начином живота, народ у Србији није прост“.
„Могу да се горостасно исправе, и као маса и као појединци, и да крше и ломе све пред собом... Има у њима један народни инстинкт за животом, чијој снази краја нема“.
У кући Божића, у Драгојевцу, било четрдесеторо чељади.
Било их је милина видети за ручком - старији поседају за састављене астале, а деца око синија. У таквим великим задругама деца сама успостављала међусобне односе, учила се животу. Тако било свугде.
И у мачванској кући знао се ред, свако знао где му је место и ко коме може да заповеда. Одувек се знало да је тек доведена снајка, у том смислу, на последњем месту - њој могу да наређују и деца. Да би се ова строгоћа превазишла, да би и ови обесправљени преживели, током векова уведене су разне олакшице. Уз помоћ одговарајућих поштапалица створена је посебна сељачка етикеција, као демократска установа, којом се поштовало свачи-је достојанство, иако се, наизглед, нарушавао утврђени ред ствари. Могла је снајка и од свекра да затражи да јој донесе чашу воде, али само ако зна шисрру:
- Дај-дер, баћа, и мени воде, не било ти заповеђено. И, баћа доносио, са задовољством...
Најновији број
25. април 2024.
