Филиповићу и Аврићу „Троношки родослов“

Подрински културни клуб уз благослов Шабачке епархије недавно је доделио престижно признање „Троношки родослов“ Миомиру Филиповићу Фићи и Драгану М. Аврићу за њихову књигу „Ваке се речи говору у Мачви“. Уручење награде је организовано у згради Основне школе „Добросав Радосављевић Народ“ у Мачванској Митровици 5. новембра.

Вредности које остају
Овај зборник посвећен је очувању језичке баштине и културног наслеђа мачванског краја, преносећи богату традицију и начин говора карактеристичан за тај део Србије. О књизи и ауторима су говорили: проф. др Зоран Аврамовић, проф. др Срето Танасић, проф. др Слађана Миленковић, Зоран Богнар, песник Миломир Ђукановић, књижевник, Слободан Џагић, књижевник, а у име издавача Живорад Жика Ајдачић, драмски писац и редитељ.

Признање „Троношки родослов“ за ауторе представља потврду да је њихов рад на пољу културе вреднован и препознат. Како је Филиповић нагласио, „свака награда коју добијемо, посебно од људи који познају и цене културу, велика је част, али и подстицај да наставимо да радимо на очувању нашег идентитета.“

-Човеку свако признање прија, а ове године сам их добио пет за свој рад, за писање. Наше наслеђе говори о нама, о нашем пореклу и вредностима које нам остају. Драган Аврић и ја волимо свој крај и желимо то да сачувамо, да траје. Награда је додељена равноправно њему и мени. То је друго, допуњено издање са дупло више речи, прво је урађено пре 40 година. Па и данас, срешћете у Мачви да се такве речи употребљавају, присније су, лепше. То нас веже за завичај, чињеница да само ми овде нешто зовемо као нико други. Волим кад сретнем људе и подсете ме на неке нове речи које нисмо уврстили у књигу- напомиње Филиповић.

Фото: Приватна архива

Изразивши велику захвалност на овом признању, истакао је колико је важно да људи цене и поштују традицију и културу. Сматра да је језик вреднији што више речи има.

-Некад је лепше у контексту реченице исказати неку стару, архаичну реч, дође сочније, лепше. Кад немаш чиме да попуниш, то је све некако униформисано, сиромашно и нема ту снагу- ни рукописну, ни поетску, ни литерарну. Убеђен сам да литература воли што више речи има у једном језику- подвлачи.
Језик је жива ствар и нормално је да ће се десити још једно издање кроз неко време. Радећи књигу, трагали су за новим изразима и речима, били у сваком селу.

Зрелост тражи љубав према завичају
-Дешава се да у два различита краја имамо различите речи за исти појам. То је нормално, људи то знају. Млади мало мање, али и то је нормално, зрелост тражи љубав према завичају и људи тек у одређеним годинама и са животним искуством почну мало више да размишљају о свом крају и свему што у њему воле- сматра.

За новинарску репортажу и публицистику Филиповић је добио више домаћих и међународних награда. Аутор је документарних филмова и више од 50 књига о историји и култури српског народа у саживоту с другим народима и превођен на друге језике. Поводом 40 година новинарског и књижевног рада добио је на предлог културних институција из 65 општина Србије најпрестижније признање у српској култури, Вукову награду за 2015. године. На предлог 26 општина за рад га је одликовао председник државе Сретењенским одличјем. Оснивач је и уредник листа села Србије „Сеоске новине“, аутор већег броја културних пројеката посвећених селу широм Србије републичког и регионалног значаја. Академик Раденко Круљ, председник удружења „Светлост“, похвалио је ауторе због њиховог труда и посвећености у очувању језичког идентитета мачванског подручја. Професор Милутин Матић, угледни професор Крагујевачког универзитета, истакао је важност књиге као дела које повезује генерације и чува сећање на говор и обичаје које временом полако губимо.

-Они су ме обавестили да сам награђен за тај речник. Био сам у Крагујевцу, добио сам златник, али најважније је то признање које добијете за оно што сте радили. Највећа радост човеку је кад људи поштују и цене то што радиш. Трудим се да проналазим те људе који раде, који су вредни, поштујем их, желим да им помогнем. Ништа не значи ако све остане на мени, на једном човеку. Морамо мало масовније да приђемо нашој култури, очувању наше традиције и обичаја- закључује Филиповић.