Тријумфални живот

Радојка Надовицћ (рођена Кнежев) рођена је 29. јула 1931. године у Краљевини Југославији. Била је најмлађе преживело дете, са једним старијим братом (Сашин деда Милан) и четири старије сестре. Њен отац, Васа Кнежев, био је ветеран Балканских ратова 1912-1913, чија је породица живела у Кленку отприлике један век пре његовог рођења. Радојка је са породицом у почетку живела на обали реке у Савској улици. У то време није било насипа па би породична башта сезонски била поплављена, привлачећи хорде комараца. Радојка је као млада оболела од маларије.

Фото: Приватна архива

Опоравила се од хроничне маларије, а њен отац је купио плац уз пут заштићен од могућих поплава. Радојка је своје основно образовање започела у школи у Кленку (данас школа „23. октобар“), али је њено образовање прекинуто када су силе Осовине кренуле у напад на Краљевину Југославију. Током првих бомбардовања Београда, Кнежеви су се склонили у подрум. Радојка се живо сећала застрашујућих звукова бомби које су падале нешто више од шездесет километара источно од њиховог села. Када су нацистички војници заузели Кленак, киднаповали су један број младића, међу којима и Милана. Радојка је била сведок како њеног великог брата везују ланцима у колица за животиње и одвлаче. Милан је побегао из логора у коме су били затвореници и придружио се партизанској чети која је бранила Сремски фронт. Кнежеви су преживели рат, а њихов једини син је нестао. Упркос јако малим изгледима за то, Милан је био међу последњим војницима који су се вратили кући из једног од најсмротоноснијих подручја у Другом светском рату. Радојка се присетила дана повратка старијег брата као најсрећнијег тренутка у свом животу. Нажалост, Миланов и Радојкин отац Васа, болестан и у шоку, преминуо је три дана пошто му је син стигао кући. Радојка је остала без оца, али је знала да ће све бити у реду пошто јој је брат био код куће.

Како су педесете године XX века напредовале, Радојка се из Кленка преселила у приморски град Ријеку пре него што је отпутовала у Аустрију. Одатле су она и старија сестра резервисале карте на океанском броду за Северну Америку. Стигле су у Атлантску Канаду и возом дошле у Торонто

Радојка се после рата обучавала за прву помоћ, обрађивала породичну земљу и радила у пекари. Пошто су многи људи патили од неухрањености током рата, гушење храном представљало је велику опасност у послератној Југославији. Радојка је постала позната по својим мајсторским Хајмлиховим захватима.

Фото: Приватна архива

Почетком педесетих година прошлог века Милан Филиповић, комшијин унук, почео је да се гуши у својој башти. Док се борио за ваздух, видео је анђеоски лик у цветној хаљини како прелеће преко ограде. Радојка је радила у својој породичној башти када је чула да се дечак гуши и прескочила ограду да пружи помоћ, остављајући комад тканине на дрвеном стубу ограде.

Како су педесете године XX века напредовале, Радојка се из Кленка преселила у приморски град Ријеку пре него што је отпутовала у Аустрију. Одатле су она и старија сестра резервисале карте на океанском броду за Северну Америку. Стигле су у Атлантску Канаду и возом дошле у Торонто. У Северној Америци, Радојка је усавршила енглески, научила да вози и утрла пут ка финансијској независности.

Фото: Приватна архива

Док је живела у Канади, упознала је и удала се за свог супруга Вјекослава „Славка“ Надовића. Славково интересовање за амерички југозапад довело је породицу до јужне Калифорније, где су се Радојка и Славко настанили у предграђу Лос Анђелеса, Глендејлу. По одласку у пензију, Славко и Радојка су се настанили у Банингу у Калифорнији. Била је позната по својим пецивима које је пекла како услужно, тако и за породицу и пријатеље.

Након Славкове смрти 2014. године, баба Радојка је наставила да живи независним животом. Бескрупулозним телефонским преварантима је запретила да ће добити пиштољ у главу када су изабрали њен број. Током наводног покушаја провале у њеном комшилуку, притиснула је дугме за обезбеђење; у међувремену је узела напуњен пиштољ. Када је обезбеђење дошло у обилазак да потврди да су скитнице устукнуле пред упозорењем, запрепастили су се када су затекли баба Радојку закључану и наоружану, пуну самопоуздања.

Пре Радојке умире њен муж од преко педесет година Славко; снаја Јелка; родитељи; браћа и сестре; синовац Васа; и синовац Љубомир. Иза ње су остале нећаке Мирјана и Марија (Владимир); пранећаци и нећаке Мајкл (Стејси), Владимир, Горан (Тереза), Анђелина (Филип), Мирјана (Дејвид) и Саша (Елејн); прапранећаци и нећаке Настасија, Николас, Нејтан, Татјана, Владимир „Нино“ и Грејсон; прапрапранећака, Наталија; и Стева, Нада и Дан Ковачевић из Акрона, Охајо.

Наслеђе баба Радојке је моћно јер њен живот даје дефиницију шта значи тријумфално живети пред неким од најгорих недаћа које човек може да доживи. Старија генерација у њеном родном селу Кленак памти је као сестру ратног хероја која је вредно радила, помагала другима и храбро крчила свој животни пут. Иако је била поносна што је Канађанка и Американка, српско наслеђе јој је остало најдраже. Увек је памтила породичну славу (20. јануар) или крсну славу, као важну обележје породичне заоставштине Кнежевих. Док спремамо славу, њено наслеђе ће инспирисати наше планове за 2025. годину и надаље.