СЛУЧАЈНО ОТКРИЋЕ ЈЕДНЕ ЉУДСКЕ СУДБИНЕ

У мају 2006. године био сам у посети мом старом пријатељу Милу Љ. Николићу (1923-2007), тада пензионисаном столару Шабачког позоришта, са намером да од њега прикупим податке о делу Шапца у којем је провео дуги низ година. Упознали смо се 1958. године када ми је као дечаку правио дрвене кутије у које сам уграђивао средње таласне радио предајнике, које сам правио , због чега ме је тадашња УДБ хапсила и као малолетника приводила на саслушавање. Тако сам започео разговор са мајстор Милом, како сам га одувек ословљавао, кога је сећање још добро служило и ако је већ био ушао у 84 годину живота. Разговор је текао спонтано уз чашицу ракије. Диктафон је снимао. Прегледали смо старе фотографије из његовог породичног албума. Једног момента спазио сам фотографију младића са фото апаратом у руци. Разлог мог посебног интересовања за ту фотографију био је тај што већ деценијама прикупљам податке о свим фотографима који су радили и раде у Шапцу. „Ко вам је то“, упитах мајстор Мила. Након тога уследила је његова прича. Мајстор Миле имао је рођеног млађег брата Драгољуба Љ. Николића рођеног 1921. године. Завршио је занатску школу у улици Вука Караџића. Од 1932. -1934. године Драгољуб, кога су звали Бата, изучавао је занат код фотографа Јована Ј. Ерића који је имао радњу у Карађорђевој улици преко пута хотела ,,Зелени Венац“. Након Ерићеве смрти фотографску радњу водила је његова супруга Ана Вршћај код које је Драгољуб радио око две године. Затим је прешао да ради код фотографа Илије Живојиновића чија се радња налазила на почетку улице Владе Јовановића преко пута позоришта. Ту је постао присан пријатељ са Илијиним сином Драганом, такође фотографом. Нажалост, обојица су боловали од ТБЦ. Драгољуб је усавршавао фотографски посао, постао заљубљеник у фотографије и 1926. године радио је у својој фото лабораторији коју је имао у дну дворишта где је живео са породицом у Грмичкој улици, данас Проте Смиљанића. Добивши калфенску диплому Драгољуб је испоштовао тадашње правило да када постане калфа фотографски посао професионално треба да ради ван Шапца како не би конкурисао онима који су га учили занату. Напустио је Шабац и отишао да ради у Славонском Броду и Старој Пазови да би око 1939. године дошао у Бању Ковиљачу да ради код фотографа Николе Попова.У Бањи Ковиљачи неуморно је радио посао који је изузетно волео. Просто је летео по бањи са фото апаратом у руци. Али стигао је Други светски рат који је нажалост њему и многим другима променио ток живота. Фотограф Никола Попов затвара радњу у бањи, а Драгољуб одлази у Београд са ујаком и ујном. Убрзо се враћа у родни Шабац где се поново бави фотографским послом. Не може да мирује и као да изазива судбину. Фотографише за легитимације и Немци међу његовим снимцима препознају Јевреје које је Драгољуб фотографисао у Шапцу. Немци га због тога хапсе и већ тешко болесног одводе на Михајловац где пролази кроз све тортуре ,,Крвавог марша“. По повратку у Шабац данима га држе затвореног у касарни где лежи на хладном бетону. ТБЦ је ухватила маха, избацује крв и Немци га пуштају кући где умире у децембру 1942. године.
Млади шабачки фотограф Драгољуб Љ. Николић оставио је иза себе велики број својих фотографија, посебно одличних портрета. Правио је фото монтаже, експериментисао. Једини је шабачки фотограф који се фотографисао са фото апаратом у руци. Он је направио снимак на којем се види како су изгледали фотографски атељеи тог времена што је посебно вредан документ. Као да је био свестан свог кратког живота и хтео да нам остави фотографску поруку. Све то показује да му је фотографија била више љубав него бизнис. Остаће забележен као најмлађи шабачки фотограф са најкраћим радним стажом и нажалост животом од свега 21 године.
Овај текст о њему био сам већ завршио када сам од његових рођака добио један нов али фрапантан податак. Драгољуб Николић Бата трчећи са масом Шапчана у ,,Крвавом маршу“ био је понео и свој фото апарат од којег се никада није одвајао са намером да забележи патње и страдања својих суграђана. Немци су то приметили, одузели му фото апарат а тај његов наивни младалачки потез коштао га је живота. Желео сам да сазнам још о њему али када сам поново отишао код мог старог пријатеља мајстор Мила Николића, чекао ме је шок. Врата и прозори на његовој кући била су широм отворена, а мајстор Миле је нажалост ,,отишао“ у неповрат за својим братом Батом.