ЛАЛИЦКИ И МИРАЗ ““ ЉУДИ И ВРЕМЕ
ПРЕДЕО СЛИКАН „ЗЛАТНИМ ПИЈЕСКОМ“
Радован Миразовић, сликар и теоретичар уметности у Шапцу и Паризу, колекционар филмског и позоришног костима, власник музеја у оснивању „Европа и Америка кроз минула столећа“, писац књиге „ВЛАДИСЛАВ ЛАЛИЦКИ (1935-2008)“, промовисане у Галерији „Владислав Лалицки“ шабачког Театра на правом путу, за „Глас“ о књизи, култури Шапца, идејама које још трају...
Шта вас је, маестро, ове јесени задржало у „Малом Паризу“?
- То је, пре свега, значајна културна мисија Шабачког позоришта, које је сачувало своју осетљивост за националне послове и за теме шабачке културе од посебног друштвеног интереса. Ради тога, и „Галерије Владислав Лалицки“, нашег Позоришта који ме је поверило писање књиге о Влади, још сам овде.
Како бисте дефинисали Владину уметност? У књизи сте навели изјаву Стевана Станића да је Алеја великана, где Лалицки почива, „мала шабачка “Академија наука и уметности“?
- Влада Лалицки ““ мајстор палете и киста, хедониста ““ светац модернизма, сликар „правог краја филма“ и снова. Великан. Сликарчина! Уочавам назнаке „новог таласа“ у култури Шапца. Град је поново обукао рухо „Малог Париза“. Но, без жеље да кварим „угођај“ омладини, која с правом бенефицира многе лепе садржаје у Граду, Шапцу је потребан и Завод за заштиту споменика културе, већа заштита амбијенталних и архитектонских вредности, и већа подршка професионалним установама културе, веће уважавање њиховог ауторитета, да оне остану „у непосредној, живој и радној вези са водећим тенденцијама у матици“ (по др Лазару Трифуновићу, у Шапцу, 10. ИВ 1982.); да не застану „заглављене“ (по Милићу од Мачве), „к“™о јабуке дивљаке, скотрљане у вир, задржане црном граном и прљавом пеном, све док не иструну!“ Можда је то само мој велики шабачки сан, али, оствариво је, да: шабачки Завод за заштиту споменика културе, и оснажене културне установе, још више унапреде дух Града; да Шабац подигне куполу на Крсмановића кући; фасаду Јевремовог конака испред „Општине“; да, на бази предлога Д. Ћосића, и Н. Лукића, из 1982. и 1985., доврши Концепцију „Дуњића куће“, и у њој покрене Галерију модерне уметности (уз легат Бранка Станковића), према Концепту (6. Џ 1988.) Савета Галерије, у саставу: др Станислав Живковић (САНУ), Стеван Станић (НИН), Никола Кусовац (Народни музеј, Београд), Душан Николић-Сима, Живорад Михаиловић (УЛСШ)... И ““ да се не руши Летња биоскопска башта! Не зато што је, јуна 1963., Европљанин Роко Граната хитом „Марина, Марина“, стресао полен са липа код „Соколане“, већ да се Башта обнови и уступи ““ Чивијади!, за Фестивал хумористичко-сатиричног филма („Златна Чивија“, лауреатима), да све врви од филмаџија! А зими ““ Башта покрије мобилним кровом (тенис, ревије и кошарка, мода, ноте и рокери, сајам књига, да не зебу букери, боје и речи ““ ух, како ово авангардно звучи!). Да Град позове: Тарантина (преко Кусте), па Адама Веста („Жив је Бетмен, умро није!“) и Ксенију Грасос (никад лепша!), несуђене љубавнике у „Партизанима“, да у Башти, „пусте“ први „шабачки“ играни филм, да и ми, као Холивуд, „означимо“ узорни антифашизам „Партизана“ ““ да још једном видим себе (ја, млад!), и нека мени драга лица, у ХЕЛЛ РИВЕР/ТАЦТИЦАЛ ГУЕРИЛЛАС... Па тек после (свега) тога, ако се већ мора ““ ако треба, баш, и ја ““ да умрем!
У вашој књизи о Лалицком, уметника су потресено препознали кћерка Наташа, пријатељ, новинар и писац Петар Савковић. Какав „одјек“ књиге о Лалицком очекујете?
- „Дружећи“ се с Лалицким ““ опет сам био млад! Све било је као некад. (И) то је Влада ““ он, његов модернизам, вечита младост његова, заразни су! Књигу сам „истргао“ из рукописа: „Ликовна уметност у Шапцу у потрази за идентитетом 1816-2016. Био сам „ловац“ на грађу која „дешифрује“ епоху. Писао ““ до у „глуво доба ноћи“, из сна будио драгу супругу, прву љубав, Јасмину, првог рецензента, да јој читам о Влади; јер, само она је знала: у „шикару“ архивалија утрчао је онај Андрићев и Мори Ипов „за борбу рођени, страсни ловац ““ али, онај који од плијена не једе!“ Изречени „суд“ Петра Савковића, да сам „књигом, уз обиље података, остварио психолошка понирања у живот и дело Лалицког, његово доба“, пуно ми значи. Бићу спокојан ако књига буде од користи и поуке читаоцима. Умолићу своје читаоце „да имају у виду да ову књигу није писао ни анђео божји, ни дух свети, већ човек руком грешном и уморном. И зато ви, који ћете је читати, исправљајте, а не куните!“ Иначе, главна тема књиге је: улазак шабачке јавности у фасцинантан и сложен свет модернизма, започет у „Малом Паризу“, 1905., у којем се јавило много врхунских модерниста. Већих мајстора од Лалицког ““ мало. Влада Лалицки ““ понајвећи таленат (по Ђорђу Костићу, ментору „Атељеа“) ““ заблистао је 1957., као лауреат Новембарске награде среза Шабац за плакате ““ „Златни пијесак“ и „Фуенте Овехуна“. Тако је почело. Око св. Николе, 1954., „структуре“ су замериле (и) „музеалцу“ Костићу, (Музеј, отворен 11. И 1955.), да се од „друга професора“ очекивала поставка о НОБ-и, с ренесансом наших народа, а не ““ „сталци, глина, фарбе и предавања о “˜некој“™ Ренесанси у Италији“. Уочи Нове године, Влада је испратио Костића на железничку станицу, вукући на санкама његове тешке кофере с књигама. Све до станице Лалицки је плакао... Костић му је, ћутке, стиснуо промрзлу десну шаку - руку којом ће Лалицки освојити ликовни свет - пре него што је за увек напустио „Мали Париз“, не осврћући се. С јесени 1973., сличан превид је начинио и Столе Јанковић, реализујући у Шапцу, Мрђеновцу и Милошевцу филм „Партизани“; јер, тражећи гратис-помоћ предузећа, обећавао је шабачким „структурама“ филм о НОБ-и, а ““ „снимио скаламерију о љубави наци-официра према својој заробљеници, Јеврејки!?“ Али, истине ради ““ сјајан је антифашизам „Партизана“ (о самом снимању тог филма, о бахатости и алавости београдске екипе у Шапцу ““ други пут). А, Квентин Тарантино приредио је у Холивуду, 2010., РОД ТАYЛОР НИГХТ ДАРК ОФ ТХЕ СУН АНД ХЕЛЛ РИВЕР, у славу антифашизма „Партизана“, у којем су играли и готово сви глумци Позоришта, Лалицки, и аутор ове књиге. Амери напунили БЕВЕРЛИ ЦИНЕМА у Л. А., гутали кокице, гледали „крос-контри за Јарак“ шабачких пензионера, ђака, студената, „спровођење“ крај Тржнице и „Венца“, „кундачење“ истих по мрђеновачким и милошевачким шикарама и забитима, гледали тинејџери с оне стране „Баре“ како „горе“ Доњи шор и Камичак, како „плану“ и „Зорка“, пили Колу, „ваћарили“ се док је Столетова екипа била „Битку за Београд“ (назив, за „вани“). Алл-ригхт, знају Малопарижани да је то Шабац. Црква се лепо видела... Било 15,30 - поклопиле се казаљке... Неко је мислио на нас!... У сред Анђелеса!
Шта вас је, маестро, ове јесени задржало у „Малом Паризу“?
- То је, пре свега, значајна културна мисија Шабачког позоришта, које је сачувало своју осетљивост за националне послове и за теме шабачке културе од посебног друштвеног интереса. Ради тога, и „Галерије Владислав Лалицки“, нашег Позоришта који ме је поверило писање књиге о Влади, још сам овде.
Како бисте дефинисали Владину уметност? У књизи сте навели изјаву Стевана Станића да је Алеја великана, где Лалицки почива, „мала шабачка “Академија наука и уметности“?
- Влада Лалицки ““ мајстор палете и киста, хедониста ““ светац модернизма, сликар „правог краја филма“ и снова. Великан. Сликарчина! Уочавам назнаке „новог таласа“ у култури Шапца. Град је поново обукао рухо „Малог Париза“. Но, без жеље да кварим „угођај“ омладини, која с правом бенефицира многе лепе садржаје у Граду, Шапцу је потребан и Завод за заштиту споменика културе, већа заштита амбијенталних и архитектонских вредности, и већа подршка професионалним установама културе, веће уважавање њиховог ауторитета, да оне остану „у непосредној, живој и радној вези са водећим тенденцијама у матици“ (по др Лазару Трифуновићу, у Шапцу, 10. ИВ 1982.); да не застану „заглављене“ (по Милићу од Мачве), „к“™о јабуке дивљаке, скотрљане у вир, задржане црном граном и прљавом пеном, све док не иструну!“ Можда је то само мој велики шабачки сан, али, оствариво је, да: шабачки Завод за заштиту споменика културе, и оснажене културне установе, још више унапреде дух Града; да Шабац подигне куполу на Крсмановића кући; фасаду Јевремовог конака испред „Општине“; да, на бази предлога Д. Ћосића, и Н. Лукића, из 1982. и 1985., доврши Концепцију „Дуњића куће“, и у њој покрене Галерију модерне уметности (уз легат Бранка Станковића), према Концепту (6. Џ 1988.) Савета Галерије, у саставу: др Станислав Живковић (САНУ), Стеван Станић (НИН), Никола Кусовац (Народни музеј, Београд), Душан Николић-Сима, Живорад Михаиловић (УЛСШ)... И ““ да се не руши Летња биоскопска башта! Не зато што је, јуна 1963., Европљанин Роко Граната хитом „Марина, Марина“, стресао полен са липа код „Соколане“, већ да се Башта обнови и уступи ““ Чивијади!, за Фестивал хумористичко-сатиричног филма („Златна Чивија“, лауреатима), да све врви од филмаџија! А зими ““ Башта покрије мобилним кровом (тенис, ревије и кошарка, мода, ноте и рокери, сајам књига, да не зебу букери, боје и речи ““ ух, како ово авангардно звучи!). Да Град позове: Тарантина (преко Кусте), па Адама Веста („Жив је Бетмен, умро није!“) и Ксенију Грасос (никад лепша!), несуђене љубавнике у „Партизанима“, да у Башти, „пусте“ први „шабачки“ играни филм, да и ми, као Холивуд, „означимо“ узорни антифашизам „Партизана“ ““ да још једном видим себе (ја, млад!), и нека мени драга лица, у ХЕЛЛ РИВЕР/ТАЦТИЦАЛ ГУЕРИЛЛАС... Па тек после (свега) тога, ако се већ мора ““ ако треба, баш, и ја ““ да умрем!
У вашој књизи о Лалицком, уметника су потресено препознали кћерка Наташа, пријатељ, новинар и писац Петар Савковић. Какав „одјек“ књиге о Лалицком очекујете?
- „Дружећи“ се с Лалицким ““ опет сам био млад! Све било је као некад. (И) то је Влада ““ он, његов модернизам, вечита младост његова, заразни су! Књигу сам „истргао“ из рукописа: „Ликовна уметност у Шапцу у потрази за идентитетом 1816-2016. Био сам „ловац“ на грађу која „дешифрује“ епоху. Писао ““ до у „глуво доба ноћи“, из сна будио драгу супругу, прву љубав, Јасмину, првог рецензента, да јој читам о Влади; јер, само она је знала: у „шикару“ архивалија утрчао је онај Андрићев и Мори Ипов „за борбу рођени, страсни ловац ““ али, онај који од плијена не једе!“ Изречени „суд“ Петра Савковића, да сам „књигом, уз обиље података, остварио психолошка понирања у живот и дело Лалицког, његово доба“, пуно ми значи. Бићу спокојан ако књига буде од користи и поуке читаоцима. Умолићу своје читаоце „да имају у виду да ову књигу није писао ни анђео божји, ни дух свети, већ човек руком грешном и уморном. И зато ви, који ћете је читати, исправљајте, а не куните!“ Иначе, главна тема књиге је: улазак шабачке јавности у фасцинантан и сложен свет модернизма, започет у „Малом Паризу“, 1905., у којем се јавило много врхунских модерниста. Већих мајстора од Лалицког ““ мало. Влада Лалицки ““ понајвећи таленат (по Ђорђу Костићу, ментору „Атељеа“) ““ заблистао је 1957., као лауреат Новембарске награде среза Шабац за плакате ““ „Златни пијесак“ и „Фуенте Овехуна“. Тако је почело. Око св. Николе, 1954., „структуре“ су замериле (и) „музеалцу“ Костићу, (Музеј, отворен 11. И 1955.), да се од „друга професора“ очекивала поставка о НОБ-и, с ренесансом наших народа, а не ““ „сталци, глина, фарбе и предавања о “˜некој“™ Ренесанси у Италији“. Уочи Нове године, Влада је испратио Костића на железничку станицу, вукући на санкама његове тешке кофере с књигама. Све до станице Лалицки је плакао... Костић му је, ћутке, стиснуо промрзлу десну шаку - руку којом ће Лалицки освојити ликовни свет - пре него што је за увек напустио „Мали Париз“, не осврћући се. С јесени 1973., сличан превид је начинио и Столе Јанковић, реализујући у Шапцу, Мрђеновцу и Милошевцу филм „Партизани“; јер, тражећи гратис-помоћ предузећа, обећавао је шабачким „структурама“ филм о НОБ-и, а ““ „снимио скаламерију о љубави наци-официра према својој заробљеници, Јеврејки!?“ Али, истине ради ““ сјајан је антифашизам „Партизана“ (о самом снимању тог филма, о бахатости и алавости београдске екипе у Шапцу ““ други пут). А, Квентин Тарантино приредио је у Холивуду, 2010., РОД ТАYЛОР НИГХТ ДАРК ОФ ТХЕ СУН АНД ХЕЛЛ РИВЕР, у славу антифашизма „Партизана“, у којем су играли и готово сви глумци Позоришта, Лалицки, и аутор ове књиге. Амери напунили БЕВЕРЛИ ЦИНЕМА у Л. А., гутали кокице, гледали „крос-контри за Јарак“ шабачких пензионера, ђака, студената, „спровођење“ крај Тржнице и „Венца“, „кундачење“ истих по мрђеновачким и милошевачким шикарама и забитима, гледали тинејџери с оне стране „Баре“ како „горе“ Доњи шор и Камичак, како „плану“ и „Зорка“, пили Колу, „ваћарили“ се док је Столетова екипа била „Битку за Београд“ (назив, за „вани“). Алл-ригхт, знају Малопарижани да је то Шабац. Црква се лепо видела... Било 15,30 - поклопиле се казаљке... Неко је мислио на нас!... У сред Анђелеса!
Најновији број
25. април 2024.
