МАСОНИ СУ СЛОБОДНИ ЉУДИ НА ДОБРОМ ГЛАСУ

Два су повода за овај разговор. Српска масонерија и њен Врховни савет, прошлог уторка организовали су свечаност поводом стогодишњице признања Врховног савета Србије од стране светских масонских организација. Свечаности у Београду присуствовао је велики број делегација слободних зидара из свих крајева света. Други разлог је што смо дужим истраживањем сазнали да и у Шапцу има слободних зидара, као и да у нашем граду функционише масонска ложа. Довољно повода за разговор са Почасним великим мајстором Драганом Мартиновићем.
Врховни савет Србије недавно је прославио стогодишњицу постојања. Шта се заправо дешавало октобра 1912. године?
- Те године српски масони коначно су успели да успоставе јединство довољно снажно и способно да „прими светлост“ једног Врховног савета, а то је учинио Врховни савет Грчке. Тај савет је „ћерка“ Врховног савета Француске, а пракса је таква да „мајка“ задужи неку од „ћерки“ Врховних савета да одради тај посао на најближој територији. Тиме је код нас комплетиран Шкотски древни и прихваћени обред који подразумева 33 степена. Прва три степена су „плава“ масонерија, а од четвртог до тридесет трећег су „црвена“, односно Андрејевска масонерија. Шкотски ритуал је јединствен, и он је ту само формално подељен. Онога момента када се формира, Врховни савет је старешинство тридесет трећег степена. Постоји тело које се зове Савет Врховни којег чине сви припадници тридесет трећег степена, генерални суверени инспектори. У једној земљи може да буде максимално тридесет три човека у Савету Врховном, али скоро нигде на земаљској кугли нема испуњен тај број. Њихово старешинство од једанаест људи зове се Врховни савет. Старешина тог старешинства зове се Врло моћни и суверени грандкомандер. Он је највиша хијерархијска тачка у Шкотском обреду. Изнад прва три степена постоји старешина ложе, и над њима је Велики мајстор.
У круговима светске масонерије, Врховни савет Србије једини је регуларни и међународно признати наследник Врховног савета Србије из 1912. године. С обзиром да у Србији постоји неколико слободнозидарских обедијенција, која је од њих прихваћена од ВСС?
- Од свих постојећих Великих ложа, обедијенција, три су суштински регуларне, признате од других светских ложа, и раде у три различита система, који су и идеолошки различити. Једина ложа која у Србији ради по Шкотском обреду је Велика национална ложа Србије - ВНЛС. Врховни савет Србије је кров над кућом која се зове Велика национална ложа Србије, и за своје чланство узима људе из плавих ложа ВНЛС, и чини врх Шкотског обреда у Србији.
Истражујући детаље о српској масонерији, сазнали смо да је ВНЛС једина обедијенција у Србији у којој се примопредаја дужности Великог мајстора увек организује у слободнозидарском духу уважавања, братства, максималне подршке новом великом мајстору. У Регуларној ложи ситуација је увек супротна. Да ли је можда и то показатељ која је масонска Велика ложа једина „исправна“?
- Масонерија у Србији још увек је веома млада. Ускоро ће бити тек двадесет година како је поново „пробуђена“, што значи да су све обедијенције, па и ВНЛС, још у добу „адолесценције“, мада смо овом прославом и свиме што се уз њу дешавало, сами себи рекли „изгледа да смо коначно сазрели“. Постоји један след околности који се већ налази у вашем питању. Велика национална ложа има у свом саставу заједно два претходна Велика мајстора, и актуалног Великог мајстора, који су у апсолутно најбољим могућим братским односима, што нажалост није ситуација у другим обедијенцијама. Тамо су најзгодније и најповољније прилике за раскол и неспоразуме управо избори великог мајстора, из разлога што се људи још нису ослободили спољних утицаја, првенственог нашег политичког живота, и сматрају да су избори ситуација за борбу на живот и смрт. У ВНЛС одгајена је мера толеранције и зрелости, па већ три избора за редом, а то је дванаест година, од када у Великој националној ложи због избора Великог мајстора није било никаквих проблема.
Ко су у ствари масони и шта је циљ масонерије?
- Масони су слободни људи на добром гласу, и они се тако представљају у моменту пријема у масонску ложу, и тако буду примљени са уверењем да смо добили праве људе. Онда је Шкотски обред једно велико сито, сеје полако степен по степен. Неко никада не види ни други степен, као ни трећи, а већина не дође до још виших степена, све док не учине на себи оно што је задатак њихов лични, и задатак масонски, а то је да од човека и човечанства доведу до човечности.
За слободно зидарство углавном се прича да је тајно друштво. Није ли то погрешна констатација, јер да је тајно не би се ни знало за њега. Можда би се пре могло рећи да је то друштво с тајнама. Зар не?
- Апсолутно. Друштво с тајнама из разлога што свако затворено друштво, у које није омогућен приступ свакоме, аутоматски је друштво с тајнама, јер је недокучиво за многе. За тајна друштва се најчешће не зна, или се само нагађа, а ово је друштво које је доступно јавности у прилично озбиљном обиму свога смисла и садржаја. Највећа тајна масонерије је осећај иницијације - пријема, као и знаци распознавања и једним делом ритуали. Мада „Гугл“ и остала савремена медијска средства учинили су да доста тога буде доступно. Било је тога и раније, у књигама, али сада је много лакше. Учините само један клик на интернет претрагу, и добијете обиље података.
Да ли се уопште може објаснити масонска тајна, или појединац мора да доживи масонерију?
- Немогуће је објаснити, у праву сте. Као било коме ко је преспавао јучерашњи дивни залазак сунца и није га гледао. Они који су гледали тај залазак, могу да схвате како је то изгледало. Сви који нису, ни Иво Андрић им то не би могао описати. Исто је и са масонеријом.
Да ли су почеци слободног зидарства у удружењима средњевековних мајстора, или је почетак много даље у прошлости?
- Масонско је убеђење да је почетак много даље у прошлости, зато што идеја масонства мења своје облике кроз различите друштвене појаве у историји цивилизације. У форми слободног зидарства, и под тим називом, појављује се прилично касно, у средњем веку. Дубоког сам убеђења да је идеја човека као Божјег бића увек била на томе да треба тежити савршенству, спознати вољу Бога, па је следити. Зато верујем да је идеја масонства много старија од сачуваних историјских докумената о трајању масонерије.
-Многе оптужбе против масона тешко је документовати зато што је традиционални став масонерије да не одговара на нападе. То критичари користе и кажу да је то „признање ћутањем“. Да ли и то доприности контроверзности ваше организације?
- Контроверзност организације праве првенствено они људи који су сами свесни да је то њима апсолутно недоступно. Сваки човек, и онај најлошији, има своје огледало пред којим једног тренутка призна себи ко је, шта је, и где припада. Они који су свесни да никада не могу бити масони са својим људским и моралним вредностима, такви су највећи противници масонерије. Они окрећу целу ту слику на крајње негативан тон. Ту се нешто велико не може променити. Наше је да градимо, поред силе рушитеља.
Како се браните од напада? Можда чињеницом да су ваша браћа, између осталих, били и заиста добри људи на добром гласу: Доситеј Обрадовић, Његош, војвода Живојин Мишић, краљ Александар Први Карађорђевић, Иво Андрић, Стеван Сремац, Алекса Ненадовић, Ђорђе Вајферт, Јован Дучић, Бранислав Нушић, митрополит Стратимировић, Стеван Стојановић Мокрањац, као и људи за које Шапчани посебно добро знају: Михајло Вукдраговић и Стојан Новаковић, али и многи други.
- Масонско је размишљање да се од напада не треба бранити било каквим вербалним реаговањем. Ми се градећи бранимо од рушитеља. Уколико било ко шта жели да тврди, ми нећемо вербално одговорити, ми ћемо делом показати, а нека јавност процени. Ми чинимо увек у интересу наше отаџбине и нашег народа, све браће и свих појединаца око нас. Верујем да дела људи које сте навели о томе најбоље говоре.
Има ли данас масона који су познате личности у српској јавности?
- Има јако пуно. Друштвена средина, и стање друштва уопште, драстично је другачије у негативном смислу него што је било рецимо у времену набоја српског интелектуалног и другог потенцијала између два светска рата, у време правог грађанског друштва. Надам се да се Србија поново окреће искреним интелектуалним и моралним вредностима који ће опет имати примарни значај, а не припадност овој, или оној тренутно владајућој партији.
Оне који су занитересовани за масонерију углавном занима иницијација у слободно зидарство. Које услове за пријем у ложу треба да испуни потенцијални масон, и на који начин то може да постане?
- Свако може да постане масон првенствено кроз своју жељу да „куца на врата“. Масонски храм у Србији није нигде означен, али постоје сајтови свих великих ложа, и неко ко сматра да својим квалитетима и жељом може да закуца на та врата, он то може да уради. Да ли ће се врата масонерије отворити, зависи првенствено од тога да ли је он заиста слободан човек на добром гласу. Трећи услов не постоји. Када се неко прима у храм, онда старешина пита гаранта колико гарантује за човека кога уводи, а овај му одговара „онолико колико један човек може другом да завири у душу“. Дакле, ни гаранција некога од браће изнутра није довољно поуздана. Поуздан је живот будућег брата - ученика, и његово дело. Онда он креће на то дуго степениште, и само он одлучује да ли ће отићи степен даље, или ће се самоискључити, или бити искључен.
Чија процена је релевантна, када је реч о категорији части и доброг гласа приликом иницијације у слободно зидарство?
- Увек постоји јако велика жеља браће да поверују да је молба онога који куца на наша врата искрена, и да за тај корак постоје искрени разлози. Као и у животу, тако и у ложи, свакодневно смо подвргнути одређеним искушењима, и та искушења сама од себе праве процену. Постоје браћа који су напустили масонерију, јер су проценили да то није оно што су тражили. То су најчешће они људи који су тражили моћ и новац. У масонерији нема оне моћи како је најчешће људи схватају. Постоји једна од највећих моћи - духовна моћ. Шта значи духовна моћ, нашем народу најлакше је објаснити помињући патријарха Павла. То је био човек ниског раста, али великога духа, кога смо сви поштовали и исказивали изузетно поштовање према његовој суштинској духовној моћи.
Познати сликар Драган Малешевић Тапи био је утицајни слободни зидар, који је и вас увео у масонерију. Да ли знате нешто више о његовом животу и нејасној смрти?
- Приче о његовом животу биле су контроверзне само за оне који га нису познавали. За нас који смо га добро знали, ништа необично није било, јер он од нас ништа није тајио. Тапи је прошао, можда на најупечатљивији начин, онај пут у који масони верују, а то је пут промене. Од једног мангупа са београдског асфалта, који је у младалачко доба имао свакаквих акција са другом из детињства Арканом и многима другима из читуље, до чињенице да је постао Грандкомандер Врховног савета Србије, први послератни Грандкомандер. Чињеница да је Врховни савет Србије добио поприлично лагано признање Врховног савета Француске, лежи управо у његовој личности, јер је он на једном искушењу, којем сам случајно присуствовао, одреаговао најмуњевитије, најбоље, једноставно одреаговао је српски. Док су други превише вагали и размишљали, ми смо преломили, и пришли француском Врховном савету. Данас смо уз Французе и многе светске ложе, оснивачи Алијансе Врховних савета света.
Дужим истраживањем сазнали смо да и у Шапцу има слободних зидара. У нашем граду постоји и масонска ложа „Братство“. Колико можете да нам кажете о шабачким масонима и овдашњој ложи?
- Оно што можда читаоци листа „Глас Подриња“ неће поверовати, по мом дубоком убеђењу, шабачка ложа је најбоља масонска ложа у Србији. Из те ложе изашли су најважнији духовни продукти нечега што чини суштину масонерије. Чланови те ложе превели су Андерсенову „Конституцију“ на српски језик. Скоро три стотине година требало је да прође да се „Конституција“ појави на нашем језику, и то су урадили Шапчани. Издавачка делатност Велике националне ложе зачета је у Шапцу. Многи други важни документи и списи угледали су светлост дана захваљујући браћи из Шапца. Шабац се кроз историју доказао као први у много чему добром. Моја Сремска Митровица понела је титулу првог града, поред Београда, који је добио ложу, али они су своју титулу замаглили својим каснијим непромишљеним потезом. Шабац је и даље на најбољем путу којим иде и Велика национална ложа Србије.
Порука читаоцима листа „Глас Подриња“.
- Мислим да је одавно сазрело време да се отвореније говори о слободном зидарству. Сувише дуго је то била забрањена, или погрешно интерпретирана тема. На несрећу има и међу слободним зидарима, из неких обедијенција, оних који праве фаму од свега тога, и тако наносе штету слободном зидарству. Један сам од оних који је себи дао право да демистификујем масонерију. Она није ништа што је недокучиво часном човеку. Масонерија је оно што у здравој српској породици дете стекне од раног детињства слушајући деду, бабу, оца и мајку. Кроз разговор са вама, сетио сам се једног човека који је годинама радио у „Гласу Подриња“ и који је био велики интересент за масонерију, али није доживео да уђе у њу. Мој први интервју у животу урадио је управо он - Драгиша Пењин. Био је велики пријатељ мога оца. У Шапцу је увек било масонског духа, и биће га. То је место које је на специфичном положају, постоји специфичан менталитет становника, и није зачуђујуће што је ложа „Братство“ из Шапца једна од најјачих светлости масонских ложа у Србији.