МИХАЈЛО ПУПИН - ОСНИВАЧ НАСЕ
Народни музеј у Шапцу, од 12. фебруара до 12. марта биће домаћин изложбе „Михајло Идворски Пупин-стваралачка координација.“
Овог изузетног Србина, можда најбоље илуструје назив једног чланка о њему, који је у часопису за америчку омладину, изашао почетком ХХ века. Тај наслов гласи Шта сањалице могу постићи. И заиста, огромна воља, истрајност, срчаност, храброст, снага и тела и духа и ума, била је та која је водила нашег великог научника Од пашњака до научењака. Опет смо искористили један наслов, овај пут Пупинове аутобиографије, за коју је добио Пулицерову награду. Момак, са црвеним фесом и пет центи у џепу сишао је с брода на америчко тле, без знања речи енглеског језика и без иједног човека који би га дочекао на обали. А успео је да постане први председник Њујоршке академије наука рођен ван Америке, један од дванаесторице људи који су основали НАСУ, проналазач са 34 вредна патента, творац једне од највећих лабораторија за физику на свету, која данас носи његово име. Ово је само почетак листе изузетних функција, медаља, почасти које је добијао читав живот. Овај скромни, верујући човек, као најважнију од свих ствари на свету, издвајао је морални престиж своје домовине.
„Моја жеља је да потпомогнем сваки честит покрет мога народа“, написао је Михајло Пупин, а на поставци у Народном музеју у Шапцу биће пре свега представљена Пупинова давања, фондације, легати, његова велика људска дела, која га чине једним од највећих доброчинитеља српског народа.
„Моје родно место је Идвор, а ова чињеница казује врло мало, јер се Идвор не може наћи ни на једној земљописној карти.“ Данас ово банатско место има око хиљаду житеља, три пута мање него 9. октобра 1854. године када се родио Михајло.
„Скромни сељани Идвора били су сиромашни у земаљском благу“, пише Пупин,“ али су обиловали богатством у предањима о својим старим традицијама ... у дугим зимским вечерима Идворци су одржавали своја посела. Као дечак, ја сам био на многима од њих у кући свога оца. Старији људи би поседали око топле пећи на клупи направљеној од истог материјала као и сама пећ, која би била обично од меких цигала, омалтерисана и окречена. Људи су пушили и разговарали, а изгледали су као сенатори, самозвани чувари све мудрости у Идвору. Крај ногу старијих седели су на клупицама млади људи, а пред сваким од њих је стајала котарица у коју су крунили жута зрна са великих кукурузних клипова. То би радили цело вече. Старије жене седеле су на малим клупама дуж зида; оне су преле вуну, лан или кудељу, шиле или везле. Као мајчином љубимцу, мени је било дозвољено да седнем поред своје мајке и слушам речи мудрости и маште из уста старих људи“
Цео свој век, на сваком животном стајалишту, Пупин је носио живе слике свог дома у Идвору, слике са пашњака где је чувао волове, правио несташлуке са својим друговима, али и где се први пут загледао у звездано небо, лежећи на мекој Идворској трави. Нека од искустава и запажања у овој летњој пастирској школи, како је сам називао време дечачке безбрижности, била су укључена у његова велика открића деценијама касније.
„Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућности пун вечне славе.“
Ове речи мајке Олимпијаде помогле су да Михајло направи први корак на свом узбудљивом путу знања и да 1869. стигне у Панчево. Пупин пише на првим странама своје аутобиографије „Тамо сам срео учитеље који су на мене оставили јак утисак, нарочито њихово познавање природних наука које су биле сасвим непознате у Идвору.“ Свештеник, просветитељ и песник прота Васа Живковић, професор Више реалне школе, уман човек, широких погледа, одмах је у младом Пупину препознао све квалитете који ће га водити до високих научних и људских достигнућа. Ове помоћи и подршке Пупин се увек сећао „Његово име никада нећу заборавити јер је оно драга музика у мојим ушима због успомена на дивно пријатељство које је гајио према мени.“
Управо је прота Васа био тај који је помогао Михајлу да крене до своје друге степенице на лествицама знања, у Праг, град у срцу Европе. Људи које је сретао, од нових учитеља, до вршњака нису га нимало подсећали на живот који је оставио за собом у Идвору и Панчеву. Како сам сведочи, спаваћа соба на тавану тешко је одударала од живота у бескрајним банатским равницама. Тако растрзаног, без великих успеха у школи, одударајући од средине у коју је дошао, налазећи дражи само у дружењу са чешким револуционарним подмлатком, затекла га је вест да му је отац, ослонац породице, преминуо.
И ту, баш на том месту почиње најважније поглавље у његовом животу.
12. марта 1874. из луке у Хамбургу бродом Вестфалија креће пут Америке. Иако је ово на неки начин почетак приче, исти датум, 12. март означава и њен крај. Тог дана, 61 годину касније завршиће се живот Михајла Идворског Пупина.
Банкрофт Џералди, потпредседник и главни инжењер Америчке телефонске и телеграфске компаније и један од председника Америчког института инжењера електротехнике, 1932. године на додели Џон Фрицове медаље започео је свој почасни говор Михајлу Пупину следећим речима: „Касне зиме 1874. године млади Србин се искрцао у Кастл Гарден. Био је без имања или имовине, без пријатеља или утицаја и без знања језика ове земље. Многи би рекли да није имао ништа, али тако не бисмо препознали ствари које је имао. Имао је добро здравље, карактер, амбицију, ум жељан да нађе знање и да га искористи, као и високе идеале.“
Овог изузетног Србина, можда најбоље илуструје назив једног чланка о њему, који је у часопису за америчку омладину, изашао почетком ХХ века. Тај наслов гласи Шта сањалице могу постићи. И заиста, огромна воља, истрајност, срчаност, храброст, снага и тела и духа и ума, била је та која је водила нашег великог научника Од пашњака до научењака. Опет смо искористили један наслов, овај пут Пупинове аутобиографије, за коју је добио Пулицерову награду. Момак, са црвеним фесом и пет центи у џепу сишао је с брода на америчко тле, без знања речи енглеског језика и без иједног човека који би га дочекао на обали. А успео је да постане први председник Њујоршке академије наука рођен ван Америке, један од дванаесторице људи који су основали НАСУ, проналазач са 34 вредна патента, творац једне од највећих лабораторија за физику на свету, која данас носи његово име. Ово је само почетак листе изузетних функција, медаља, почасти које је добијао читав живот. Овај скромни, верујући човек, као најважнију од свих ствари на свету, издвајао је морални престиж своје домовине.
„Моја жеља је да потпомогнем сваки честит покрет мога народа“, написао је Михајло Пупин, а на поставци у Народном музеју у Шапцу биће пре свега представљена Пупинова давања, фондације, легати, његова велика људска дела, која га чине једним од највећих доброчинитеља српског народа.
„Моје родно место је Идвор, а ова чињеница казује врло мало, јер се Идвор не може наћи ни на једној земљописној карти.“ Данас ово банатско место има око хиљаду житеља, три пута мање него 9. октобра 1854. године када се родио Михајло.
„Скромни сељани Идвора били су сиромашни у земаљском благу“, пише Пупин,“ али су обиловали богатством у предањима о својим старим традицијама ... у дугим зимским вечерима Идворци су одржавали своја посела. Као дечак, ја сам био на многима од њих у кући свога оца. Старији људи би поседали око топле пећи на клупи направљеној од истог материјала као и сама пећ, која би била обично од меких цигала, омалтерисана и окречена. Људи су пушили и разговарали, а изгледали су као сенатори, самозвани чувари све мудрости у Идвору. Крај ногу старијих седели су на клупицама млади људи, а пред сваким од њих је стајала котарица у коју су крунили жута зрна са великих кукурузних клипова. То би радили цело вече. Старије жене седеле су на малим клупама дуж зида; оне су преле вуну, лан или кудељу, шиле или везле. Као мајчином љубимцу, мени је било дозвољено да седнем поред своје мајке и слушам речи мудрости и маште из уста старих људи“
Цео свој век, на сваком животном стајалишту, Пупин је носио живе слике свог дома у Идвору, слике са пашњака где је чувао волове, правио несташлуке са својим друговима, али и где се први пут загледао у звездано небо, лежећи на мекој Идворској трави. Нека од искустава и запажања у овој летњој пастирској школи, како је сам називао време дечачке безбрижности, била су укључена у његова велика открића деценијама касније.
„Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућности пун вечне славе.“
Ове речи мајке Олимпијаде помогле су да Михајло направи први корак на свом узбудљивом путу знања и да 1869. стигне у Панчево. Пупин пише на првим странама своје аутобиографије „Тамо сам срео учитеље који су на мене оставили јак утисак, нарочито њихово познавање природних наука које су биле сасвим непознате у Идвору.“ Свештеник, просветитељ и песник прота Васа Живковић, професор Више реалне школе, уман човек, широких погледа, одмах је у младом Пупину препознао све квалитете који ће га водити до високих научних и људских достигнућа. Ове помоћи и подршке Пупин се увек сећао „Његово име никада нећу заборавити јер је оно драга музика у мојим ушима због успомена на дивно пријатељство које је гајио према мени.“
Управо је прота Васа био тај који је помогао Михајлу да крене до своје друге степенице на лествицама знања, у Праг, град у срцу Европе. Људи које је сретао, од нових учитеља, до вршњака нису га нимало подсећали на живот који је оставио за собом у Идвору и Панчеву. Како сам сведочи, спаваћа соба на тавану тешко је одударала од живота у бескрајним банатским равницама. Тако растрзаног, без великих успеха у школи, одударајући од средине у коју је дошао, налазећи дражи само у дружењу са чешким револуционарним подмлатком, затекла га је вест да му је отац, ослонац породице, преминуо.
И ту, баш на том месту почиње најважније поглавље у његовом животу.
12. марта 1874. из луке у Хамбургу бродом Вестфалија креће пут Америке. Иако је ово на неки начин почетак приче, исти датум, 12. март означава и њен крај. Тог дана, 61 годину касније завршиће се живот Михајла Идворског Пупина.
Банкрофт Џералди, потпредседник и главни инжењер Америчке телефонске и телеграфске компаније и један од председника Америчког института инжењера електротехнике, 1932. године на додели Џон Фрицове медаље започео је свој почасни говор Михајлу Пупину следећим речима: „Касне зиме 1874. године млади Србин се искрцао у Кастл Гарден. Био је без имања или имовине, без пријатеља или утицаја и без знања језика ове земље. Многи би рекли да није имао ништа, али тако не бисмо препознали ствари које је имао. Имао је добро здравље, карактер, амбицију, ум жељан да нађе знање и да га искористи, као и високе идеале.“
Најновији број
25. април 2024.
