СМРТ НЕМА БОЈУ

Када смо, својевремено, трагали за причом о забрањеној љубави, која је трагично завршила у рушевинама манастира, наишли смо на једну другу.
Ова прича почиње у зиму далеке 1920. године, када се, од Црвене армије, поражена Бела гарда, повлачила преко залеђеног Бајкалског језера. Од 350.000 белогардејаца, само је 20.000 преживело. Неки од њих, заједно са другим руским избеглицама, уточиште су потражили у Краљевини Југославији, где их је влада дочекала раширених руку, али, не и народ. Послератна немаштина, ваљда, страх од глади, један од најјачих...
Један од Руса, белогардејац, дошао је у Србију и покушао да поново, у новој отаџбини, започне живот. Неки би рекли да се снашао. Настанио се у Петковици, где је отворио један, а касније, у Рибарима, на малом плацу, направио кућицу и отворио други „дућан“. Како је, са супругом Василијом, живео без Матушке, не знамо... Али је живео, човек који је умакао црвеној смрти, да би га та иста сустигла, онако како човека обично сустигне оно од чега бежи. Стрељали су га припадници тек основаног Мачванског партизанског одреда 1941. године, у Нечаји, засеоку у Петковици.
- Није могао да ћути, агитовао је, био у неком удружењу, јер је од тројице Руса, колико их је дошло овде, једино он стрељан, у исто време кад и чувени лекар из Богатића, др Млађа Милошевић. После рата и доласка нове власти, имовина му је конфискована. Ту је једно време живела његова супруга Василија, онда су довели неке социјалне случајеве, а једно време је на плацу био отпад, рекао нам је прота Небојша Богдановић, парох у Рибарима и додао да је остало у усменом предању да је рекао, док су га водили на стрељање, „да се на његовом плацу сагради црква“.