СЕЋАЊА НА СТАРИ ШАБАЦ
МЕЛОДИЈА ШАБАЧКИХ ЗВОНА
Приликом првог упада Аустријанаца у Шабац, који је уследио после њиховог вишедневног гранатирања и рушења, из шабачке цркве окупатори су одвукли свих шест бронзаних звона и велики механизам црквеног сата. И као да им се журило? Радње и напуштене куће биле су покрадене, колоне кола натоварених са покраденим стварима аустријски војници су возили према Мачви, а звона су преко понтонског моста на Сави пребачена у Кленак и одвежена у немачке ливнице. Познато је да се бронза користила за израду чаура за гранате, али наша црквена звона изгледа да су претопљена у нешто друго?
Али кренимо редом. Порушена шабачка црква по завршетку Првог светског рата тешком муком је обнављана наредних десет година и коначно је освештана у недељу 8. октобра 1922. године како би се могло обављати богослужење. У цркви је још много шта недостајало. Богатији грађани из Шапца и избегли у Београд слали су новчану помоћ цркви. Арамбашићи су дали сребрно кандило, Коста Глишић даривао је златан путир. Дуг је списак дародаваоца новца за обнову шабачке цркве. Освећење цркве обавио је шабачки епископ Михаило уз чинодејствовање двојице прота, два свештеника, јеромонаха и два ђакона. Још у време док се црквени торањ поправљао, било је привремено направљен мали звоник од високих стубова и постављен на празном плацу преко пута црквене порте. Данас се на том простору налази спратна зграда са апотеком. После освећења шабачке цркве уследиле су још две тешке године док је набављено седам звона и црквени сат. Окупатори су изгубили рат и на име ратне оштете требало је у одређеним роковима да дају Југославији све оно што је међународним прописима било одређено. Међутим, то баш није ишло тако лако па је француска Влада морала да врши притисак на Немце.
Просто речено. Немци су гледали да што пре обнове своју земљу и да смање проценат ратне одштете према Југославији. ,,Шабачки Гласник“ од 19. новембра 1922. године објавио је чланак у којем се поред осталог наводи да је црквена управа предузела кораке код Министарског Савета да овај одобри један милион динара; да могу у име ратне штете у Немачкој набавити 6 звона у тежини 8.000 килограма колико је и какве је наша црква имала пре рата; да могу набавити сат какав је пре рата имала; да могу црквену порту оградити, те да нам црквена порта не изгледа као запуштена гробља; да могу набавити два столна чирака и два полилеја, а за друге ствари цркви потребне ако би новца преостало. Наредне 1923. године трговац Раја Врачарић и кмет Божа Граовац одређени од стране општине и цркве отишли су у Немачку и тамо за цркву набавили један велики сат за звонару, ограду и месингана звона која су била скупља од челичних али су давала бољи звук. И опет је настао застој због наше државне бирократије, па је фабрика у Немачкој тек 30. марта 1924. године склопила уговор са шабачком црквом о испоруци звона. Раја Врачарић је тада ургирао у Београду да се роба ослободи царине. И коначно у Шабац је 25. маја 1924. године стигао црквени сат и седам звона - једно од 1.700 килограма, друго 1.430 килограма, два од по 1.300 кг., пето од 700 кг и два мања од 500 кг и најмање од 400 кг. Свих седам бронзаних звона била су укупне тежине 7.330 кг. Из Немачке је стигао монтер 1. јула 1924. године и звона на шабачкој цркви су након две године ишчекивања монтирана и зазвонила су у петак у 5.40 по подне 11. јула 1924. године. Сутрадан, на Петровдан, била је свечана служба и чим су се чули први звуци са торња, цео Шабац је осетио радост што чује дуго очекивану црквену мелодију која се у то доба чула до Цера.
Био сам дечак 1958. године када сам се затекао на црквеном торњу у тренутку када је зазвонило свих седам звона. Био је то страшан осећај. Торањ као да се љуљао. Од страха сам загрлио дрвене греде на врху торња и чекао крај звоњења. Од 2004. године у неколико наврата сервисирао сам црквени сат пењао се до врха торња и све снимио. Од 4. до 6. спрата торња смештена су три гвоздена кавеза у којима се њишу звона. У доњем кавезу су два највећа звона тежине преко 3 тоне, а кавез са звонима постављен је на масивне дрвене греде чији крајеви улазе у дебеле зидове торња. Тако је постигнуто да се снажне вибрације звона не преносе на зидове торња! Изнад доњег кавеза постављено је других пет дрвених греда, које носе два вишља кавеза. У једном су два, а у другом три звона. Смер љуљања свих звона је правац север-југ, а тежина целокупног металног система износи око десет тона. Шест звона на себи имају изливену ознаку немачке ливнице из града Аполда која према жигу има традицију ливења од 1666. године. У њој је изливено највеће висеће звоно на свету висине 3,35 метара и тежине 24 тоне. Изливено је после Првог светског рата, а налази се у цркви Светог Петра у катедрали града Келна.
Ко зна, можда су и наша пре ратна звона претопљена у то велико звоно. Код Немаца је било све могуће, посебно у оно ратно време. На највећем звону шабачке цркве налази се изливен натис: ОБНОВА ШАБАЧКЕ ЦРКВЕ ПОСЛЕ РАТА ХРАМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПЕТРА И ПАВЛА ТРУДОМ ТУТОРА ЦРКВЕНОГ РАЈЕ Ј. ВРАЧАРИЋА ““ ШАБАЦ 1923. ГОД. Приступ звонима је веома тежак и ризичан због скучености и висине торња. Сва звона изливена далеке 1923. године и данас су у одличном су стању као и носећа метална конструкција. Следи наставак о старом црквеном сату, а до тада уживајте у пријатним звуцима звона са шабачке цркве Светих апостола Петра и Павла.
Драгутин Драган Петровић
Али кренимо редом. Порушена шабачка црква по завршетку Првог светског рата тешком муком је обнављана наредних десет година и коначно је освештана у недељу 8. октобра 1922. године како би се могло обављати богослужење. У цркви је још много шта недостајало. Богатији грађани из Шапца и избегли у Београд слали су новчану помоћ цркви. Арамбашићи су дали сребрно кандило, Коста Глишић даривао је златан путир. Дуг је списак дародаваоца новца за обнову шабачке цркве. Освећење цркве обавио је шабачки епископ Михаило уз чинодејствовање двојице прота, два свештеника, јеромонаха и два ђакона. Још у време док се црквени торањ поправљао, било је привремено направљен мали звоник од високих стубова и постављен на празном плацу преко пута црквене порте. Данас се на том простору налази спратна зграда са апотеком. После освећења шабачке цркве уследиле су још две тешке године док је набављено седам звона и црквени сат. Окупатори су изгубили рат и на име ратне оштете требало је у одређеним роковима да дају Југославији све оно што је међународним прописима било одређено. Међутим, то баш није ишло тако лако па је француска Влада морала да врши притисак на Немце.
Просто речено. Немци су гледали да што пре обнове своју земљу и да смање проценат ратне одштете према Југославији. ,,Шабачки Гласник“ од 19. новембра 1922. године објавио је чланак у којем се поред осталог наводи да је црквена управа предузела кораке код Министарског Савета да овај одобри један милион динара; да могу у име ратне штете у Немачкој набавити 6 звона у тежини 8.000 килограма колико је и какве је наша црква имала пре рата; да могу набавити сат какав је пре рата имала; да могу црквену порту оградити, те да нам црквена порта не изгледа као запуштена гробља; да могу набавити два столна чирака и два полилеја, а за друге ствари цркви потребне ако би новца преостало. Наредне 1923. године трговац Раја Врачарић и кмет Божа Граовац одређени од стране општине и цркве отишли су у Немачку и тамо за цркву набавили један велики сат за звонару, ограду и месингана звона која су била скупља од челичних али су давала бољи звук. И опет је настао застој због наше државне бирократије, па је фабрика у Немачкој тек 30. марта 1924. године склопила уговор са шабачком црквом о испоруци звона. Раја Врачарић је тада ургирао у Београду да се роба ослободи царине. И коначно у Шабац је 25. маја 1924. године стигао црквени сат и седам звона - једно од 1.700 килограма, друго 1.430 килограма, два од по 1.300 кг., пето од 700 кг и два мања од 500 кг и најмање од 400 кг. Свих седам бронзаних звона била су укупне тежине 7.330 кг. Из Немачке је стигао монтер 1. јула 1924. године и звона на шабачкој цркви су након две године ишчекивања монтирана и зазвонила су у петак у 5.40 по подне 11. јула 1924. године. Сутрадан, на Петровдан, била је свечана служба и чим су се чули први звуци са торња, цео Шабац је осетио радост што чује дуго очекивану црквену мелодију која се у то доба чула до Цера.
Био сам дечак 1958. године када сам се затекао на црквеном торњу у тренутку када је зазвонило свих седам звона. Био је то страшан осећај. Торањ као да се љуљао. Од страха сам загрлио дрвене греде на врху торња и чекао крај звоњења. Од 2004. године у неколико наврата сервисирао сам црквени сат пењао се до врха торња и све снимио. Од 4. до 6. спрата торња смештена су три гвоздена кавеза у којима се њишу звона. У доњем кавезу су два највећа звона тежине преко 3 тоне, а кавез са звонима постављен је на масивне дрвене греде чији крајеви улазе у дебеле зидове торња. Тако је постигнуто да се снажне вибрације звона не преносе на зидове торња! Изнад доњег кавеза постављено је других пет дрвених греда, које носе два вишља кавеза. У једном су два, а у другом три звона. Смер љуљања свих звона је правац север-југ, а тежина целокупног металног система износи око десет тона. Шест звона на себи имају изливену ознаку немачке ливнице из града Аполда која према жигу има традицију ливења од 1666. године. У њој је изливено највеће висеће звоно на свету висине 3,35 метара и тежине 24 тоне. Изливено је после Првог светског рата, а налази се у цркви Светог Петра у катедрали града Келна.
Ко зна, можда су и наша пре ратна звона претопљена у то велико звоно. Код Немаца је било све могуће, посебно у оно ратно време. На највећем звону шабачке цркве налази се изливен натис: ОБНОВА ШАБАЧКЕ ЦРКВЕ ПОСЛЕ РАТА ХРАМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПЕТРА И ПАВЛА ТРУДОМ ТУТОРА ЦРКВЕНОГ РАЈЕ Ј. ВРАЧАРИЋА ““ ШАБАЦ 1923. ГОД. Приступ звонима је веома тежак и ризичан због скучености и висине торња. Сва звона изливена далеке 1923. године и данас су у одличном су стању као и носећа метална конструкција. Следи наставак о старом црквеном сату, а до тада уживајте у пријатним звуцима звона са шабачке цркве Светих апостола Петра и Павла.
Драгутин Драган Петровић
Најновији број
25. април 2024.
