ДРУГО И ДОПУЊЕНО ИЗДАЊЕ
КАКО СЕ ВОЛИ ОТАЏБИНА
Вековне српске деобе и сеобе, уз неизбежно и неутешно питање: зашто?, и безброј утешних одговора ““ зато, није тема ове књиге. Али, јесу последице деоба и сеоба ““ расељени. Господин Драган Филиповић, после Марка Лопушине и Алаксандра Влајковића из Београда, највећи је истраживач српске дијаспоре на тлу северноамеричког континента, претежно расељених Шапчана и Подринаца у САД и Канади. Своје петнаестогодишње новинарско истраживање сабрао је у корице књиге Снови и корени, обрадивши биографије и библиографије америчких грађана, који своје порокле воде из Шапца и Подриња. Куриозитет је ауторова добра селекција и специфични шмек да овим животним причама одржи пажњу читаоца.
Као искусни журналист и публицист, фактографским чињеницама навукао је плашт лепих путописних описа географских дестинација у којима су се наши исељеници нашли и навео неопходне истоиријске чињенице које прате места и њихов животни пут. Посебно се аутор одредио, иако можда није имао изричиту намеру, према двема неспорним међама одређеним сваком човеку ““ припадању и знању. Наиме, аутор је, успутно, кроз биографије, спонтано истакао њихову прву међу, припадања српском роду и православној вери. Признаћете да је ова међа стална и непомерљива. Друга ““ знање ““ увек је померљива, зависно од жеље људи и околности у којима се може померати. У САД и Канади међа знања је померљива до незамисливих граница, јер су ове земље ““ земље велике шансе за сваког ко знање поседује, без обзира на наша лоша искуства са њима из новије историје. Из написаних биографија се види да су расејани пошли за сновима не знајући шта их на путу до њиховог остварења све може изненадити.
Аутор је кроз библиографије сваког од њих, таксативно навео шта су све морали да уче, нострификују и полажу, не би ли дошли до остварења снова. Многи су из Србије отишли као свршени академски грађани, са започетом или оствареном каријером, јер се нису сложили са постојећим, верујући да могу више. Кренули су добоко оставшег корена у Србији, поневши са собом стабло да би тамо њихова крошња давала боље и берићетније плодове. Сви до једног су то и остварили. Помоћ су им пружали милосрдни сродници код којих су стигли и привремено боравили, али највише им је помагала најстарија српска институција ““ Српска православна црква. Колики је значај Српске цркве, аутор није посебно наглашавао, али се из контекста то одлично види. Наиме, наша црква, почев од прве изграђене у Џексону 1894, сигурно не случајно посвећена првом српском светитељу ““ Светом Сави, па до свих 150, колико их данас има на северноамеричком континенту, организованих у пет дијацеза, четири епископије и једну митрополију. Исто толико је и српских гробаља око ових сакралних објеката на којима су досељеници, хтели или не хтели, поново почели да пуштају жиле новокоренова. Кад је о Цркви реч, аутор јој ненаметљиво даје значај, као месту српских окупљања на недељним литургијама и трпезама љубави, ради саборовања и чувања идентитета. Срби, као грађани САД и Канаде, и као верници, преко недеље испуњавају обавезе на радним местима и остварују снове, а недељом се враћају коренима, оупљањем на литургијама. Тиме је аутор најспонтаније у текстовима објаснио симболику наслова ове књиге.
Господин Драган Филиповић је нанизао ђердан личности и породичних вредности, провевши нас новинарским слаломом кроз северноамерички континент. Почео је од западне обале, чудесне Калифорније, преко централноамеричких држава, до источне обале и новог Вавилона ““ Њујорка, па се са канадског Атлантика, преко Квебека и Онтарија, скрасио у Ванкуверу, најзападнијем граду Канаде, на обали Пацифика. У овом ђердану нашли су се шабачки Коленовићи: Миле Николић, сестре Љубица и Ружица Поповић и Предраг Владиковић, затим изузетно успешни Раде Баћановић из Њујорка и Никола ““ Ник Јањић, орлови са Дрине Слободан и Мира Павловић, високоумни летачи са оствареним академским каријерама: већ промовисана „српска нуклеарна принцеза“ Јасмина Вујић-Арсеновић, Зоран Гајић, Горан Топаловић и будући „свемирски принц Србије“ Немања Ђурић, први Србин у НАСА. Сви други наведени, да се нико не увреди, остварили су, свако у свом делокругу, веома успешне каријере и бизнисе. Све што су остварили плод је њихове озбиљне намере, велике љубави према свом Роду, фантастичном раду и радовању својим успесима. У овом мозаику, ако додамо да су имали и среће, она је само била додатни услов претходних услова.
Рад морамо посебно истаћи због тога што ми у Србији имамо лоше предрасуде према Америци и Канади. Ми верујемо да те „земље снова“ на крошњама свијих дрвећа имају доларе, а не листове, и да их само треба брати, а не зарадити. Паралелно са тим иде још једна предрасуда, а то је завист према расељенима да им је у души лакше и да им је у руци комад већи, као и расејани што помисле, кад се нађу у стисци, да је оставшим у Србији боље и лакше, јер су своји на своме.
Можда, треба из ових текстова направити једну малу упоредну анализу. Наиме, српска дијаспора, према постојећим подацима, броји четири до пет милиона Срба. А у Матици, према последњем попису, има шест милиона Срба. Поређења ради, Индија има у дијаспори 32 милиона грађана, а у Матици милијарду и двеста милиона. Из само овог поређења се уочава српска виталност да се снови могу остварити свугде, ако се изаберу прави циљеви и путеви до њих. Ишчитавањем ове књиге, долази се до три кључне речи: ЉУБАВ, РАД И РАДОСТ. Од нашег расејања, ми у Србији, морамо почети да учимо како се воли своја земља и како се чува од себе, јер смо ми у Србији ту чињеницу добровољно потиснули и окренули у њену супротност. Рад је по свим дефиницијама услов живота, код нас у Србији крајња нужда. Радост, као узвишено осећање, код наших исељеника је везана за радне успехе, за сусрете са пријатељима и сродницима, за долазак у Србију. Ко прочита ову књигу, замислиће се над ове три последње мисли не би ли сви ми у Србији нашли смислени пут ка њима и по томе поступали. Постоји пословица „да је паметним људима и једна реч доста“.
Као искусни журналист и публицист, фактографским чињеницама навукао је плашт лепих путописних описа географских дестинација у којима су се наши исељеници нашли и навео неопходне истоиријске чињенице које прате места и њихов животни пут. Посебно се аутор одредио, иако можда није имао изричиту намеру, према двема неспорним међама одређеним сваком човеку ““ припадању и знању. Наиме, аутор је, успутно, кроз биографије, спонтано истакао њихову прву међу, припадања српском роду и православној вери. Признаћете да је ова међа стална и непомерљива. Друга ““ знање ““ увек је померљива, зависно од жеље људи и околности у којима се може померати. У САД и Канади међа знања је померљива до незамисливих граница, јер су ове земље ““ земље велике шансе за сваког ко знање поседује, без обзира на наша лоша искуства са њима из новије историје. Из написаних биографија се види да су расејани пошли за сновима не знајући шта их на путу до њиховог остварења све може изненадити.
Аутор је кроз библиографије сваког од њих, таксативно навео шта су све морали да уче, нострификују и полажу, не би ли дошли до остварења снова. Многи су из Србије отишли као свршени академски грађани, са започетом или оствареном каријером, јер се нису сложили са постојећим, верујући да могу више. Кренули су добоко оставшег корена у Србији, поневши са собом стабло да би тамо њихова крошња давала боље и берићетније плодове. Сви до једног су то и остварили. Помоћ су им пружали милосрдни сродници код којих су стигли и привремено боравили, али највише им је помагала најстарија српска институција ““ Српска православна црква. Колики је значај Српске цркве, аутор није посебно наглашавао, али се из контекста то одлично види. Наиме, наша црква, почев од прве изграђене у Џексону 1894, сигурно не случајно посвећена првом српском светитељу ““ Светом Сави, па до свих 150, колико их данас има на северноамеричком континенту, организованих у пет дијацеза, четири епископије и једну митрополију. Исто толико је и српских гробаља око ових сакралних објеката на којима су досељеници, хтели или не хтели, поново почели да пуштају жиле новокоренова. Кад је о Цркви реч, аутор јој ненаметљиво даје значај, као месту српских окупљања на недељним литургијама и трпезама љубави, ради саборовања и чувања идентитета. Срби, као грађани САД и Канаде, и као верници, преко недеље испуњавају обавезе на радним местима и остварују снове, а недељом се враћају коренима, оупљањем на литургијама. Тиме је аутор најспонтаније у текстовима објаснио симболику наслова ове књиге.
Господин Драган Филиповић је нанизао ђердан личности и породичних вредности, провевши нас новинарским слаломом кроз северноамерички континент. Почео је од западне обале, чудесне Калифорније, преко централноамеричких држава, до источне обале и новог Вавилона ““ Њујорка, па се са канадског Атлантика, преко Квебека и Онтарија, скрасио у Ванкуверу, најзападнијем граду Канаде, на обали Пацифика. У овом ђердану нашли су се шабачки Коленовићи: Миле Николић, сестре Љубица и Ружица Поповић и Предраг Владиковић, затим изузетно успешни Раде Баћановић из Њујорка и Никола ““ Ник Јањић, орлови са Дрине Слободан и Мира Павловић, високоумни летачи са оствареним академским каријерама: већ промовисана „српска нуклеарна принцеза“ Јасмина Вујић-Арсеновић, Зоран Гајић, Горан Топаловић и будући „свемирски принц Србије“ Немања Ђурић, први Србин у НАСА. Сви други наведени, да се нико не увреди, остварили су, свако у свом делокругу, веома успешне каријере и бизнисе. Све што су остварили плод је њихове озбиљне намере, велике љубави према свом Роду, фантастичном раду и радовању својим успесима. У овом мозаику, ако додамо да су имали и среће, она је само била додатни услов претходних услова.
Рад морамо посебно истаћи због тога што ми у Србији имамо лоше предрасуде према Америци и Канади. Ми верујемо да те „земље снова“ на крошњама свијих дрвећа имају доларе, а не листове, и да их само треба брати, а не зарадити. Паралелно са тим иде још једна предрасуда, а то је завист према расељенима да им је у души лакше и да им је у руци комад већи, као и расејани што помисле, кад се нађу у стисци, да је оставшим у Србији боље и лакше, јер су своји на своме.
Можда, треба из ових текстова направити једну малу упоредну анализу. Наиме, српска дијаспора, према постојећим подацима, броји четири до пет милиона Срба. А у Матици, према последњем попису, има шест милиона Срба. Поређења ради, Индија има у дијаспори 32 милиона грађана, а у Матици милијарду и двеста милиона. Из само овог поређења се уочава српска виталност да се снови могу остварити свугде, ако се изаберу прави циљеви и путеви до њих. Ишчитавањем ове књиге, долази се до три кључне речи: ЉУБАВ, РАД И РАДОСТ. Од нашег расејања, ми у Србији, морамо почети да учимо како се воли своја земља и како се чува од себе, јер смо ми у Србији ту чињеницу добровољно потиснули и окренули у њену супротност. Рад је по свим дефиницијама услов живота, код нас у Србији крајња нужда. Радост, као узвишено осећање, код наших исељеника је везана за радне успехе, за сусрете са пријатељима и сродницима, за долазак у Србију. Ко прочита ову књигу, замислиће се над ове три последње мисли не би ли сви ми у Србији нашли смислени пут ка њима и по томе поступали. Постоји пословица „да је паметним људима и једна реч доста“.
Најновији број
25. април 2024.
