СЕЋАЊА НА СТАРИ ШАБАЦ
РУСКО ГРОБЉЕ У ШАПЦУ
Мали број Шапчана зна да на крају Доњошорског гробља (до фабрике) постоји старо Руско гробље које је на жалост и нашу срамоту скоро уништено посебно после Другог св. рата. Као фотограф сарадник Народног музеја у Шапцу требао сам да снимим Руско гробље још 1970. године. Сматрао сам да оно не може нестати али преварио сам се. Када је нешто у негативном смислу код нас је све могуће.
Ове 2013. године коначно сам отишао да га снимим и био сам фрапиран. Остало је само двадесетак споменика оштећених зубом времена и што је најжалосније људском руком оборених и полупаних. Споменик првог шабачког гинеколога професора др. Константина Митрофановича Мазурина и његове супруге Лидије нестали су после 1960. године. Руско гробље у Шапцу личило је на српско са Косова. Гробови Руса су прекопавани и на њихово место су сахрањивани Шапчани. Очигледно да је некоме било најважније наплатити гробно место. Радило се то до деведесетих година а да нико из Општине Шабац није реаговао. То говори и колико су челни људи у граду познавали историју овога града.
Знам да се питате откуда Руси у Шапцу? Након избијања Октобарске револуције у Русији 1917. године дошло је до поделе руског народа на бољшевике ( касније комунисте) и белорусе који су били присталице до тадашњег руског цара Николаја Другог Романова. Седмочлана Царска породица Романова 1918. године била је побијена од стране бољшевика. У Русији је настао грађански рат и милиони руских избеглица расули су се по свету. Највећи део отишао је ка западу мислећи да рат неће дуго трајати. Гајили су наду за повратак у домовину. Али наде су им биле погрешне. Краљ Александар Први Карађорђевић био је велики пријатељ Руса и бивши ученик високих руских војних школа па је дозволио улазак 50.000 руских избеглица у Краљевину СХС без виза и ограничења. Велики део избеглица били су високообразовани стручњаци, архитекте, хирурзи, лекари, хидро и аеро инжињери, кинематографи, сценографи, иконо сликари... Била је то армија генијалаца који су своје високо знање ширили широм наше ратом осиромашене земље.
Између два светска рата руске избеглице значајно су подигле културни ниво у нашој земљи. Ретке су биле школе у којима није радио бар један руски просветни радник. Захваљујући њима у Београду су подигнута најлепша здања, конструисан је први домаћи школски авион Брандербург, изграђен систем канала Дунав-Тиса-Дунав, пројектован је заштитни насип на Сави код Шапца и С. Митровице, осликана је шабачка црква, А. Бучин урадио регулациони план Шапца, итд. Руске избеглице радиле су и живеле мирно до почетка Другог светског рата када су доспели у крајње незавидан положај. Побегли су 1917. године од својих ,,црвених“ који 1943. године долазе у Југославију, земљу грађанског рата, да помогну партизанима. Наши комунисти нису били наклоњени руским избеглицама - монархистима и почиње њихово ,,чишћење“ и протеривање из земље. Руске избеглице нашле су се између две ватре, руских и југословенских комуниста. У том ратном хаосу један део њих који су били козаци припојили су се немачким јединицама и силом прилика постали нам непријатељи. Међутим велики број њих и ако су били у немачким редовима у Павелићевој НДХ долазили су у сукоб са усташама и нису им дозвољавали да убијају Србе. Током рата велики број белоруса у немачким редовима изгинуо је не вративши се у своју домовину Русију. Била је то иронија живота, побегли су из једног грађанског рата а изгинули у другом још горем, плус међудржавном.
Када је рат завршен у Шапцу је постао актуелан мост на Сави. Без суђења убијени су Руси инг. Александар Бучин и Василије Кузенко, диригент Шабачког певачког друштва и други. Било је то ново ,,црно време“ за руске избеглице у Шапцу. Колико их је било у Шапцу пре рата и какве су им биле послератне судбине никада се неће сазнати.
Тренутно у Међуопштинском историјском архиву Шабац из пописа становника Шапца 1940 - 1945. године тражим имена Руса како бих дошао до податка колико их је било у Шапцу. Многи су напустили Шабац а од оних што су остали многима су нестали и споменици. У Шапцу су остали њихови потомци које молим да ми се јаве. Сви они били су срдачно прихваћени од Шапчана оне далеке 1917. године, а из међуратне Шабачке штампе могу се донети закључци да су руске избеглице биле организоване у Шабачку козачку станицу, да нису имали довољно средстава за живот. Хуманитарна организација ,,Коло Српских Сестара“ помагала им је у исхрани и скромно су живели. Окупљали су се у кафани ,,Лаф“ која се налазила у Масариковој улици где су правили свој кабаре и осећали се као у својој домовини Русији. На жалост био је то само привремени осећај а реалност избегличког живота чекала их је на шабачкој калдрми. Некадашњи царски генерал Шишлов у Шапцу је држао трговачку радњу у бедној дашчари. Најсиромашнији су радили као продавци новина трчећи по цели дан шабачким улицама. Међутим, сви су били писмени, међусобно веома солидарни и њихова културна супериорност осећала се у граду.
,,Шабачки Гласник“ из 1923. године објавио је информацију да је поново образован Руско-српски певачки хор под управом г. Кузенка, професора певања у шабачкој гимназији. На жалост мало је остало података а посебно фотографија руских избеглица у Шапцу и чини ми се да су избегавали да се фотографишу. У следећем броју листа биће интересантних детаља о некима од њих. И молим Вас немојте померати њихове земне остатке и скрнавити споменике јер ако смо их братски примили 1917. године сада им пружимо мир. Ова наша земља је њихова вечна домовина Русија.
Драгутин Драган Петровић
Ове 2013. године коначно сам отишао да га снимим и био сам фрапиран. Остало је само двадесетак споменика оштећених зубом времена и што је најжалосније људском руком оборених и полупаних. Споменик првог шабачког гинеколога професора др. Константина Митрофановича Мазурина и његове супруге Лидије нестали су после 1960. године. Руско гробље у Шапцу личило је на српско са Косова. Гробови Руса су прекопавани и на њихово место су сахрањивани Шапчани. Очигледно да је некоме било најважније наплатити гробно место. Радило се то до деведесетих година а да нико из Општине Шабац није реаговао. То говори и колико су челни људи у граду познавали историју овога града.
Знам да се питате откуда Руси у Шапцу? Након избијања Октобарске револуције у Русији 1917. године дошло је до поделе руског народа на бољшевике ( касније комунисте) и белорусе који су били присталице до тадашњег руског цара Николаја Другог Романова. Седмочлана Царска породица Романова 1918. године била је побијена од стране бољшевика. У Русији је настао грађански рат и милиони руских избеглица расули су се по свету. Највећи део отишао је ка западу мислећи да рат неће дуго трајати. Гајили су наду за повратак у домовину. Али наде су им биле погрешне. Краљ Александар Први Карађорђевић био је велики пријатељ Руса и бивши ученик високих руских војних школа па је дозволио улазак 50.000 руских избеглица у Краљевину СХС без виза и ограничења. Велики део избеглица били су високообразовани стручњаци, архитекте, хирурзи, лекари, хидро и аеро инжињери, кинематографи, сценографи, иконо сликари... Била је то армија генијалаца који су своје високо знање ширили широм наше ратом осиромашене земље.
Између два светска рата руске избеглице значајно су подигле културни ниво у нашој земљи. Ретке су биле школе у којима није радио бар један руски просветни радник. Захваљујући њима у Београду су подигнута најлепша здања, конструисан је први домаћи школски авион Брандербург, изграђен систем канала Дунав-Тиса-Дунав, пројектован је заштитни насип на Сави код Шапца и С. Митровице, осликана је шабачка црква, А. Бучин урадио регулациони план Шапца, итд. Руске избеглице радиле су и живеле мирно до почетка Другог светског рата када су доспели у крајње незавидан положај. Побегли су 1917. године од својих ,,црвених“ који 1943. године долазе у Југославију, земљу грађанског рата, да помогну партизанима. Наши комунисти нису били наклоњени руским избеглицама - монархистима и почиње њихово ,,чишћење“ и протеривање из земље. Руске избеглице нашле су се између две ватре, руских и југословенских комуниста. У том ратном хаосу један део њих који су били козаци припојили су се немачким јединицама и силом прилика постали нам непријатељи. Међутим велики број њих и ако су били у немачким редовима у Павелићевој НДХ долазили су у сукоб са усташама и нису им дозвољавали да убијају Србе. Током рата велики број белоруса у немачким редовима изгинуо је не вративши се у своју домовину Русију. Била је то иронија живота, побегли су из једног грађанског рата а изгинули у другом још горем, плус међудржавном.
Када је рат завршен у Шапцу је постао актуелан мост на Сави. Без суђења убијени су Руси инг. Александар Бучин и Василије Кузенко, диригент Шабачког певачког друштва и други. Било је то ново ,,црно време“ за руске избеглице у Шапцу. Колико их је било у Шапцу пре рата и какве су им биле послератне судбине никада се неће сазнати.
Тренутно у Међуопштинском историјском архиву Шабац из пописа становника Шапца 1940 - 1945. године тражим имена Руса како бих дошао до податка колико их је било у Шапцу. Многи су напустили Шабац а од оних што су остали многима су нестали и споменици. У Шапцу су остали њихови потомци које молим да ми се јаве. Сви они били су срдачно прихваћени од Шапчана оне далеке 1917. године, а из међуратне Шабачке штампе могу се донети закључци да су руске избеглице биле организоване у Шабачку козачку станицу, да нису имали довољно средстава за живот. Хуманитарна организација ,,Коло Српских Сестара“ помагала им је у исхрани и скромно су живели. Окупљали су се у кафани ,,Лаф“ која се налазила у Масариковој улици где су правили свој кабаре и осећали се као у својој домовини Русији. На жалост био је то само привремени осећај а реалност избегличког живота чекала их је на шабачкој калдрми. Некадашњи царски генерал Шишлов у Шапцу је држао трговачку радњу у бедној дашчари. Најсиромашнији су радили као продавци новина трчећи по цели дан шабачким улицама. Међутим, сви су били писмени, међусобно веома солидарни и њихова културна супериорност осећала се у граду.
,,Шабачки Гласник“ из 1923. године објавио је информацију да је поново образован Руско-српски певачки хор под управом г. Кузенка, професора певања у шабачкој гимназији. На жалост мало је остало података а посебно фотографија руских избеглица у Шапцу и чини ми се да су избегавали да се фотографишу. У следећем броју листа биће интересантних детаља о некима од њих. И молим Вас немојте померати њихове земне остатке и скрнавити споменике јер ако смо их братски примили 1917. године сада им пружимо мир. Ова наша земља је њихова вечна домовина Русија.
Драгутин Драган Петровић
Најновији број
25. април 2024.
