РАЗГОВОР СА ИГУМАНОМ СТЕФАНОМ
О ПОРОДИЦИ КАО О ДОМАЋОЈ ЦРКВИ
У ходу између текстова и терена, имали смо прилику да кратко, али не и случајно, поразговарамо са оцем Стефаном, игуманом манастира Велика Ремета.
Породица је домаћа црква, која има свој духовни и земаљки задатак?
- То је широка тема која је донекле позната људима, али, која се увек допуњује. Породица је, заправо, и почетак и крај. Темељ њеног почетка је велика тајна, коју нисмо никад успели да одгонетнемо у пуном смислу. Оно што нам појашњавају библијски историчари и Свето Писмо је да је Бог створио Адама, Еву и њихову децу. Ми смо потомци тог тајанственог момента, који се није ни видео, ни чуо. Сад се зна, сходно Светом јеванђељу које каже: „Оно што сте шаптали у подрумима, на уво, говориће се са кровова“. Ми смо данас сведоци тога, нама је откривено, ми смо генерација која мора понети ту тајну коју нису знали Свети оци у првим вековима хришћанства и оправдати своје постојање. Данас нам је јасно, наша породица се мора уважити као мала, домаћа црква из које ниче велика Христова црква која нема краја ни конца. Она је држава Господа Исуса Христа, мистично, али, постојано Царство.
Без обзира што је тајна откривена, данас је евидентна криза породице, не само у Србији, него у целом свету?
- То је тачно. Данас су људи сазнали неке ствари, па су умислили да знају све, а тајна се није још открила у својој пуноћи, она се кроз цркву препознаје. Кризу која тренутно прожима људски род не би требало схватити трагично, ни дефинитивно, то је као каљење гвожђа у врућој ватри - ко је вешт, он искали и добије оштро гвожђе, ко није ““ тупо или никакво. Ми смо у периоду савладавања вештине да управљамо породицом, да спасемо жену, мужа и њихов пород. Муж је персонификација Бога у кући, жена цркве, а деца народа. Кад имамо таква троједини извор породични, онда тек схватамо колико је Бог велики. Кад видимо неку породицу, ми јој се обрадујемо као да су нам рођаци. А када је охристовљен брак, то је степен вишега морала и достојанства и, самим тим, веће одговорности.
Од два пута, монашког и брачног, можемо ли говорити о томе који је смисленији?
- И један и други пут имају свој крст и величину. Брачна заједница не може превазићи монашку, зато што ова друга ствара огромну духовну породицу, а муж и жена имају ограничења, стварају децу и хране их, мада неко од те деце може постати монах или монахиња, као код нас, Света Петка, која никада није била у браку, а данас јој се хиљаде људи обраћа: „Света Петко, по Богу мајко“, и то са највећим поштовањем.
Шта бисте саветовали младим људима, којим путем да крену, како себе да пронађу?
- То зависи од њих самих, од њихове способности. Први степен, брак, то је нешто што нам је највише познато, а монаштво, као један мистични појам, није за свакога, оно се јавља по благодати Божјој у човеку, што је почетак, надахнуће које Господ дарује. Можда је најбољи пут да човек и жена остваре брачну заједницу и подигну децу, а после, кад потомци оду својим путем, да се монаше.
Након последње реченице, игуман Стефан је лагано, са смирењем, кренуо у нову салу Парохијског дома, препуну посетилаца, жељних да чују његову реч. Сетили смо се: „Добро нам је овде бити.“
Породица је домаћа црква, која има свој духовни и земаљки задатак?
- То је широка тема која је донекле позната људима, али, која се увек допуњује. Породица је, заправо, и почетак и крај. Темељ њеног почетка је велика тајна, коју нисмо никад успели да одгонетнемо у пуном смислу. Оно што нам појашњавају библијски историчари и Свето Писмо је да је Бог створио Адама, Еву и њихову децу. Ми смо потомци тог тајанственог момента, који се није ни видео, ни чуо. Сад се зна, сходно Светом јеванђељу које каже: „Оно што сте шаптали у подрумима, на уво, говориће се са кровова“. Ми смо данас сведоци тога, нама је откривено, ми смо генерација која мора понети ту тајну коју нису знали Свети оци у првим вековима хришћанства и оправдати своје постојање. Данас нам је јасно, наша породица се мора уважити као мала, домаћа црква из које ниче велика Христова црква која нема краја ни конца. Она је држава Господа Исуса Христа, мистично, али, постојано Царство.
Без обзира што је тајна откривена, данас је евидентна криза породице, не само у Србији, него у целом свету?
- То је тачно. Данас су људи сазнали неке ствари, па су умислили да знају све, а тајна се није још открила у својој пуноћи, она се кроз цркву препознаје. Кризу која тренутно прожима људски род не би требало схватити трагично, ни дефинитивно, то је као каљење гвожђа у врућој ватри - ко је вешт, он искали и добије оштро гвожђе, ко није ““ тупо или никакво. Ми смо у периоду савладавања вештине да управљамо породицом, да спасемо жену, мужа и њихов пород. Муж је персонификација Бога у кући, жена цркве, а деца народа. Кад имамо таква троједини извор породични, онда тек схватамо колико је Бог велики. Кад видимо неку породицу, ми јој се обрадујемо као да су нам рођаци. А када је охристовљен брак, то је степен вишега морала и достојанства и, самим тим, веће одговорности.
Од два пута, монашког и брачног, можемо ли говорити о томе који је смисленији?
- И један и други пут имају свој крст и величину. Брачна заједница не може превазићи монашку, зато што ова друга ствара огромну духовну породицу, а муж и жена имају ограничења, стварају децу и хране их, мада неко од те деце може постати монах или монахиња, као код нас, Света Петка, која никада није била у браку, а данас јој се хиљаде људи обраћа: „Света Петко, по Богу мајко“, и то са највећим поштовањем.
Шта бисте саветовали младим људима, којим путем да крену, како себе да пронађу?
- То зависи од њих самих, од њихове способности. Први степен, брак, то је нешто што нам је највише познато, а монаштво, као један мистични појам, није за свакога, оно се јавља по благодати Божјој у човеку, што је почетак, надахнуће које Господ дарује. Можда је најбољи пут да човек и жена остваре брачну заједницу и подигну децу, а после, кад потомци оду својим путем, да се монаше.
Након последње реченице, игуман Стефан је лагано, са смирењем, кренуо у нову салу Парохијског дома, препуну посетилаца, жељних да чују његову реч. Сетили смо се: „Добро нам је овде бити.“
М.Ф.
Најновији број
25. април 2024.
