ПЕВАЈ МИ, БОЛАН

Дошла календарска зима, оде и децембар а снега нема. А вала, какве смо ми среће, негде ће нас и он сачекати, до пролећа.
Српске вароши већ окићене новогодишњим украсима. Лепо. Кад већ немамо пара да се њима китимо, ајд“™ да ставимо украсе и лампионе, па да живимо лепо и весело.
Примећује се, трговци нам се све више смеше кад уђемо у продавницу, и некако су љубазнији. Не слути на добро. Пре су нас гледали попореко, још ако треба да устану па да услуже муштерију, ију јада. Сад изгледа и муштерије омануле, нема их а трговаца много.
После оног кинеског самита у Београду ми сад певамо “Нас и Кинеза двеста милиона“. А преде Нову годину упућујемо и ону честитку “Желим ти све најлепше, здравље и срећу а остало можеш купити код Кинеза“.
Кад Кинези ураде ону пругу за Мађарску, кажу да ће возови јурити чак двеста километара на сат. Ау, па ми ћемо, овако ненавикли на те брзине, сав тај воз убљувати. Мораће то да прилагоде нашим приликама.
Преносе медији како је наш министар иностраних послова недавно приликом тог кинеског самита, на вечери, опет певао, па како кажу и шармирао хрватску министарку. Е сад се наш народ пита дал“™ је његов посао да развија међународне односе или да се према иностранцима односи са песмом. Што би реко онај лик из оног нашег филма “Још само треба да и трезни почну да певају“. Певај ми, болан.
Исто медији преносе како је у једном нашем граду један одборник претучен металном шипком. Па шта је ту сад чудно, превазишли смо ми оне дрвене мотке којима смо се вековима млавили. Сад смо модерни.
И кад смо код Нове године, ево и ове приче. Перицу питали шта би желео да му Деда Мраз донесе на поклон а он одговорио ““тампон. “Не знам тачно шта је то али на телевизији кажу да кад имаш тај тампон онда можеш ићи на плажу сваки дан, возити бицикл, трчати, радити све што ти се свиђа а да нико ништа не примети“!