ШАБАЧКИ СПИСАТЕЉИ
ПРИПОВЕДАЧ МЕКЕ ДУШЕ
Томислав Арсеновић, приповедач лирске конотације, аутор је две збирке приповедака, високо оцењених од књижевних критичара као значајан допринос српској прози. Њега називају српским Исаком Бабељом, који је своје кратке приче утемељио на жестокој фабули, на сведеном изразу и филозофској поенти. Нема ту простора низашта, осим за минијатуру уљаних боја. Све је подређено суштини онтолошког бића, прецизној намери аутора да дату ситуацију прикаже бабељовском вехеменцијом, и да чује ехо Фокнеровог крика, из уста неког муцавца на августовској месечини. Има у тој евокацији и дивних пасажа Михаила Пришвина, Всеволода Иванова и Димитрија Фурманова. Очигледно да је Тома изашао из скамије совјетске школе приповедања, која је свету дала тако много белетриста.
Приповетке Томислава Арсеновића су значајан помак у српској прози. Његова оригиналност је у једноставној лексици и семантици, чистоти казивања и одабиру тема о “малом“ човеку. Он, Томислав, прави причу од ничега, од једне мисли, од ситног повода, од сунчаних зрака и прашине. Свеједно је да ли је реч о прошлом или садашњем времену, та реч светли сребром појма којег носи, јавља се као озвучена фрула у оркестрацији општег смисла постојања. Овде је свака реч одабрана, обојена пастелом личне нарације њеног творца, измерене на теразији уметничке датости. Писање овако кратких прича је ђаволски тежак посао, нема места комоцији, било чему што би тражило објашњење. Читаоцу је дата једна слика, или један разговор, или нешто слично томе и ““ крај. А крај (у облику поенте) је жесток, изненадан и неочекиван. Тако су Будисти писали своје зен-приче, чисте филозофеме или суфисти своје прозне крокије. Ово су лирски медаљони у којима има више поезије него фабуле, више меса него костију, више талента него амбиције.
Ово је једна измучена фантазија и кобна изванредност, рекла би мудра Исидора Секулић. Има овде трагова према себи и према другима, додала би.
Језик ових записа је чист, јасан, и књижевни, мачвански локализми су особеност овог дела, каже критичар Јован Јовановић (Јоца Гавран) и додаје да то овим причама даје кохезиону језичку снагу.
Томислав Арсеновић остао је на две збирке својих прича, што је права штета. А можда и није могао или хтео више, толики му стваралачки дах, као код Бабеља, који се такође није могао похвалити плодношћу. Можда је ово и довољно за теме и идеје с којима је био у додиру, и с којима је располагао. Очигледно да овај писац ствараспоро и тешко, као сваки прави уметник.
Приповетке Томислава Арсеновића су значајан помак у српској прози. Његова оригиналност је у једноставној лексици и семантици, чистоти казивања и одабиру тема о “малом“ човеку. Он, Томислав, прави причу од ничега, од једне мисли, од ситног повода, од сунчаних зрака и прашине. Свеједно је да ли је реч о прошлом или садашњем времену, та реч светли сребром појма којег носи, јавља се као озвучена фрула у оркестрацији општег смисла постојања. Овде је свака реч одабрана, обојена пастелом личне нарације њеног творца, измерене на теразији уметничке датости. Писање овако кратких прича је ђаволски тежак посао, нема места комоцији, било чему што би тражило објашњење. Читаоцу је дата једна слика, или један разговор, или нешто слично томе и ““ крај. А крај (у облику поенте) је жесток, изненадан и неочекиван. Тако су Будисти писали своје зен-приче, чисте филозофеме или суфисти своје прозне крокије. Ово су лирски медаљони у којима има више поезије него фабуле, више меса него костију, више талента него амбиције.
Ово је једна измучена фантазија и кобна изванредност, рекла би мудра Исидора Секулић. Има овде трагова према себи и према другима, додала би.
Језик ових записа је чист, јасан, и књижевни, мачвански локализми су особеност овог дела, каже критичар Јован Јовановић (Јоца Гавран) и додаје да то овим причама даје кохезиону језичку снагу.
Томислав Арсеновић остао је на две збирке својих прича, што је права штета. А можда и није могао или хтео више, толики му стваралачки дах, као код Бабеља, који се такође није могао похвалити плодношћу. Можда је ово и довољно за теме и идеје с којима је био у додиру, и с којима је располагао. Очигледно да овај писац ствараспоро и тешко, као сваки прави уметник.
Никола Девура
Најновији број
25. април 2024.
