ИЗМЕЂУ РЕДОВА И ИЗМЕЂУ ГОДИНА
И ОВО ЋЕ БИТИ ЈУЧЕ
Народна каже “Било па прошло, а проћи ће и оно што ће бити“. “Свим довољан, свачим задовољан“. “Што имамо то ћемо делити, људску реч и чашу ракије“
Када смо пре годину дана ушли у ову 2014. били смо пуни наде, очекивања, оптимизма... јер претпостављало се да после оне тринаесте долази боља. Али, пошто ми на брдовитом Балкану на берићет и нисмо нешто свикли, дошло нам је оно што је дошло. О том, по том.
Ону претходну смо одјавили а ову најавили насловом “Из године преговора у годину поглавља“. И баш нам се у тој години радило о глави. Тада смо још цитирали мудраце па преписали ово: “Доћи ће једно покољење које ће се дивити моме добу и доћи ће једно покољење које ће се смејати моме добу“. И би тако, сад знамо. Визионарски смо такође цитирали афористичара чија је реч остала актуелна читаве године “Испливаћемо некако, макар се сви подавили“.
Годину смо почели девизом “Пиј вино, јер не знаш одакле си дошао. Живи весело, јер не знаш куд идеш“. Тако смо у први месец године ушли широкогрудо а из њега изашли празних џепова. Наши политичари су радили по систему “Е сад нећу ни како ја хоћу“, док смо у међународним односима користили оно сазнање да се без других не може, једни нам стварају а други решавају проблеме. Тако су нам Кинези градили мостове, и раде још којешта, Талијани нам правили аутомобиле, и раде још којешта, Руси нас грејали, и раде још којешта, Арапи би да овде производе храну, зидају град на води, и раде још којешта... а Немци су водили нашу политику и раде нам свашта и којешта. Све нам је јасно, по оној народној “Сад знамо зашто магарца зову на свадбу“.
И да они не би радили а ми седели, били смо ради да спроведемо у дело предлог из претходне године, што би народ рекао да оправимо пловни пут чак до Солуна. Касније нам је у томе помогла ћуд природе а идеје су остале за боља времена.
У Нову годину смо ушли са новим ценама основних животних намирница јер глупо би било у ново доба уносити старе цене. Што нисмо појели и попили за Нову, довршили смо за Божић и Српску, а ради добрих пријатељских односа, славили смо и кинеску. Наздравље. Нит шта оста нит би доста.
Пошто је клима била непримерена календару назвали смо тај период зимским летом не знајући да ће нам и то вратити своје. Тад смо некако добили и онај симболични кључ од још симболичније капије Европске уније. До ње ћемо доћи кад савладамо оних тридесет пет препона, то јест поглавља, и још неколико које ће у међувремену насадити. Само поштено, па ко кога превари.
И у фебруару смо се бавили прикучивањем Јевропи и превазилажењем односно решавањем домаћих задатака које смо од њих добили да би ушли тамо. И рекли смо, ко стигне, причаће.
У Русији су се они докони и понеки ревносни играли по снегу, у званичној посети био и наш председник, док је на другом крају зекљине кугле амерички шериф зготовио такозвани молитвени доручак који је пробао и наш тадашњи премијер.
Ближили су се избори и опет смо најављивали да ћемо бирати најбоље и уједно се питали где нестадоше они најбољи са силних претходних избора. Тих фебруарских дана долазило је и до пада температуре, али ми смо се навиклки, стандард нам је поодавно пао. Наше изборне игре личиле су на олимпијске, па је и девиза за неке била слична “Важно је учествовати“.
Дође и март. Очекивало се да живимо срећно и весело. Наравно, ако изаберемо праве. А сви политичари су тад тврдили да су баш они ти прави. И опет смо цитирали древног мудраца, који је рекао “Највећа казна за лажљивца је да му се не верује ни кад говори истину“. Питали смо се зашто је то и сад актуелно.
Тих изборних дана веровали смо да су наши садашњи политичари дошли баш из народних песама о хајдуцима “Кадри стићи и утећи и на страшном месту постојати“. Било је их је свугде. А народ је говорио “Није срећан онај ко има што жели, већ онај који не жели оно што нема“, па и оно “Не дао ти Бог да будеш први међу Србима“.
И онда нам је полако али сигурно дошла будућност. Да ли је обећана, остало је да видимо. Схватили смо да је историја тесна за све, па су тако неки ушли а неки изашли из историје. По оној народној “Док некоме не омркне, другоме не сване“. И потврдило се, већина Срба је опет била уз победнике. Народ је те од вајкада звао вртикапе. А кад је нови премијер најавио “ред, рад и дисциплину“, питали смо се, да ли се то стварно односи на нас. Ми пре подне не радимо, а поподне се одмарамо.
А с пролећа су дошли и хладни дани. Нас је грејала узбуркана политичка активност. У априлу су нас заокупиле кише, водотоци су нам враћали све оно што смо у њих годинама брижљиво убацивали. За Васкрс смо по традицији шарали јаја, за 1. мај смо се, такође по традицији, шаренили, чекали обећано пролеће и радили по навикама. Увидели смо “Чудно је како је мало потребно да будемо срећни и још чудније како често нам баш то мало недостаје“. За Ђурђевдан су неки велики дућани уз купљено прасе поклањали и буренце пива а ми смо се питали шта ће нам те најављене реформе кад је и овако добро.
А да све не буде баш тако добро постарала се природа. Киша је падала чак и више него што је потребно овако малој и неразвијеној земљи. Ова рубрика је почетком маја забележила да је на Сави код Шапца стање било у оквиру, такозване редовне одбране од поплава, дакле без опасности - како су рекли надлежни. А онда, половином маја, дешава се несрећа у скоро читавој Србији, па и у шабачком крају. Стручњаци кажу да је кривац циклон. Шта год да је, уз историјски максимум водотока десио се и историјски минимум у понашању појединаца одређених баш да брину о народу и у име народа. А онда смо записали “Између редова“ и ово “Али, кад све ово прође, да опет по старом српском обичају, не заборавимо све то и опет кренемо у трку за нечим што се не може стићи. И поплаве би требале да се памте. Ако се ми и даље сматрамо памтљивим народом“.
Вода се полако повлачила, муке су остајале а живот и рад овог народа ишао је даље. Какав је, да је. И ко би рекао да време тако брзо одмиче и носи са собом и оно што би требало памтити, па су, на пример, већ на телевизијама почели да рекламирају продају оних породичних базена, за купање, разуме се.
И кад се мислило да је прошло то рђаво пролеће и лето је почело да вргули. Па и то годишње доба смо назвали шашавим. Зачиниле су га кише, олује, лед. Народ је пратио кретање облака или скупштинске преносе, и није се могло утврдити шта је жешће. У Скупштини су се чашћавали мржњом.
После суморног маја, превртљивог јуна, ћудљивог јула, дошао је и необећавајући август. Небеса су и даље била дроњава. Ми смо се некако носили. Тог месеца је у економској сфери забележена дефлација, израз који није поодавно у употреби а значи смањење новчаница у оптицају и тиме подизање куповне вредности новца. Јес“™ да све то и нисмо осетилили али нам је све и било јасно, почели смо да трошимо обећану будућност.
А у Шапцу тада, па ништа ново. Све по старом. Шабац је, уосталом, стари град. И навике су старе. Комунални археолози су радили своје, истраживали остатке прошлости испод тротоара и улица. Власт је по Србији примењивала мере штедње, неки су се бунили а штедљиви народ то прихватао, јер је на то и навикао.
С јесени смо констатовали “Да ми је памет с вашара, кад идем на вашар“, нарочито што је киша обележила и чувени шабачки Малогоспојински вашар. И на овогодишњој Чивијади Шапачани су се опет смејали себи и свету. Не зна се коме више.
И тог месеца смо се питали има ли тамо горе неко да заврне славине, опет небо цури. Па и по таквом времену престоницом су дефиловали отпуштени и упослени радници, здрави лекари, образовани просветари, изучени адвокати, недообразовани студенти... Сви траже своја права и то баш на брдовитом Балкану. А Балкан се десио ни на Истоку, ни на Западу. Лепрша. Народна вели да је Србији Бог одредио да се стално буни.
Јесен нас је мало огрејала, Влада оладила мерама штедње а међународна политика остала доследна европејским заврзламама. Светским и белосветским.
Како се ближио крај године политичари су постајали све тиши а певачи све гласнији. Све у име народа и по оној већ познатој “Ко пева зло не мисли а ко мисли није му до песме“.
Први децембарски снег а нарочито лед оковали су пола Србије, неке реке и речице су се опет узјогуниле, као и понеки људи. Код нас су и клима и појединци остали доследни, климатају.
Овог децембра и “Глас Подриња“ је напунио седамдесет година постојања. И сада се осећа као незбринути старац који чека да га опет удоме.
Ипак, прође година. Не поновила се. И опет народна, али она која вели “И немање има крај“. Зна се “И ово ће бити јуче“. Било па прошло, апроћи ће и оно што ће бити. Зато треба бити свим довољан, свачим задовољан, памти и народ. По оној “Што имамо то ћемо делити, људску реч и чашу ракије“!
Ону претходну смо одјавили а ову најавили насловом “Из године преговора у годину поглавља“. И баш нам се у тој години радило о глави. Тада смо још цитирали мудраце па преписали ово: “Доћи ће једно покољење које ће се дивити моме добу и доћи ће једно покољење које ће се смејати моме добу“. И би тако, сад знамо. Визионарски смо такође цитирали афористичара чија је реч остала актуелна читаве године “Испливаћемо некако, макар се сви подавили“.
Годину смо почели девизом “Пиј вино, јер не знаш одакле си дошао. Живи весело, јер не знаш куд идеш“. Тако смо у први месец године ушли широкогрудо а из њега изашли празних џепова. Наши политичари су радили по систему “Е сад нећу ни како ја хоћу“, док смо у међународним односима користили оно сазнање да се без других не може, једни нам стварају а други решавају проблеме. Тако су нам Кинези градили мостове, и раде још којешта, Талијани нам правили аутомобиле, и раде још којешта, Руси нас грејали, и раде још којешта, Арапи би да овде производе храну, зидају град на води, и раде још којешта... а Немци су водили нашу политику и раде нам свашта и којешта. Све нам је јасно, по оној народној “Сад знамо зашто магарца зову на свадбу“.
И да они не би радили а ми седели, били смо ради да спроведемо у дело предлог из претходне године, што би народ рекао да оправимо пловни пут чак до Солуна. Касније нам је у томе помогла ћуд природе а идеје су остале за боља времена.
У Нову годину смо ушли са новим ценама основних животних намирница јер глупо би било у ново доба уносити старе цене. Што нисмо појели и попили за Нову, довршили смо за Божић и Српску, а ради добрих пријатељских односа, славили смо и кинеску. Наздравље. Нит шта оста нит би доста.
Пошто је клима била непримерена календару назвали смо тај период зимским летом не знајући да ће нам и то вратити своје. Тад смо некако добили и онај симболични кључ од још симболичније капије Европске уније. До ње ћемо доћи кад савладамо оних тридесет пет препона, то јест поглавља, и још неколико које ће у међувремену насадити. Само поштено, па ко кога превари.
И у фебруару смо се бавили прикучивањем Јевропи и превазилажењем односно решавањем домаћих задатака које смо од њих добили да би ушли тамо. И рекли смо, ко стигне, причаће.
У Русији су се они докони и понеки ревносни играли по снегу, у званичној посети био и наш председник, док је на другом крају зекљине кугле амерички шериф зготовио такозвани молитвени доручак који је пробао и наш тадашњи премијер.
Ближили су се избори и опет смо најављивали да ћемо бирати најбоље и уједно се питали где нестадоше они најбољи са силних претходних избора. Тих фебруарских дана долазило је и до пада температуре, али ми смо се навиклки, стандард нам је поодавно пао. Наше изборне игре личиле су на олимпијске, па је и девиза за неке била слична “Важно је учествовати“.
Дође и март. Очекивало се да живимо срећно и весело. Наравно, ако изаберемо праве. А сви политичари су тад тврдили да су баш они ти прави. И опет смо цитирали древног мудраца, који је рекао “Највећа казна за лажљивца је да му се не верује ни кад говори истину“. Питали смо се зашто је то и сад актуелно.
Тих изборних дана веровали смо да су наши садашњи политичари дошли баш из народних песама о хајдуцима “Кадри стићи и утећи и на страшном месту постојати“. Било је их је свугде. А народ је говорио “Није срећан онај ко има што жели, већ онај који не жели оно што нема“, па и оно “Не дао ти Бог да будеш први међу Србима“.
И онда нам је полако али сигурно дошла будућност. Да ли је обећана, остало је да видимо. Схватили смо да је историја тесна за све, па су тако неки ушли а неки изашли из историје. По оној народној “Док некоме не омркне, другоме не сване“. И потврдило се, већина Срба је опет била уз победнике. Народ је те од вајкада звао вртикапе. А кад је нови премијер најавио “ред, рад и дисциплину“, питали смо се, да ли се то стварно односи на нас. Ми пре подне не радимо, а поподне се одмарамо.
А с пролећа су дошли и хладни дани. Нас је грејала узбуркана политичка активност. У априлу су нас заокупиле кише, водотоци су нам враћали све оно што смо у њих годинама брижљиво убацивали. За Васкрс смо по традицији шарали јаја, за 1. мај смо се, такође по традицији, шаренили, чекали обећано пролеће и радили по навикама. Увидели смо “Чудно је како је мало потребно да будемо срећни и још чудније како често нам баш то мало недостаје“. За Ђурђевдан су неки велики дућани уз купљено прасе поклањали и буренце пива а ми смо се питали шта ће нам те најављене реформе кад је и овако добро.
А да све не буде баш тако добро постарала се природа. Киша је падала чак и више него што је потребно овако малој и неразвијеној земљи. Ова рубрика је почетком маја забележила да је на Сави код Шапца стање било у оквиру, такозване редовне одбране од поплава, дакле без опасности - како су рекли надлежни. А онда, половином маја, дешава се несрећа у скоро читавој Србији, па и у шабачком крају. Стручњаци кажу да је кривац циклон. Шта год да је, уз историјски максимум водотока десио се и историјски минимум у понашању појединаца одређених баш да брину о народу и у име народа. А онда смо записали “Између редова“ и ово “Али, кад све ово прође, да опет по старом српском обичају, не заборавимо све то и опет кренемо у трку за нечим што се не може стићи. И поплаве би требале да се памте. Ако се ми и даље сматрамо памтљивим народом“.
Вода се полако повлачила, муке су остајале а живот и рад овог народа ишао је даље. Какав је, да је. И ко би рекао да време тако брзо одмиче и носи са собом и оно што би требало памтити, па су, на пример, већ на телевизијама почели да рекламирају продају оних породичних базена, за купање, разуме се.
И кад се мислило да је прошло то рђаво пролеће и лето је почело да вргули. Па и то годишње доба смо назвали шашавим. Зачиниле су га кише, олује, лед. Народ је пратио кретање облака или скупштинске преносе, и није се могло утврдити шта је жешће. У Скупштини су се чашћавали мржњом.
После суморног маја, превртљивог јуна, ћудљивог јула, дошао је и необећавајући август. Небеса су и даље била дроњава. Ми смо се некако носили. Тог месеца је у економској сфери забележена дефлација, израз који није поодавно у употреби а значи смањење новчаница у оптицају и тиме подизање куповне вредности новца. Јес“™ да све то и нисмо осетилили али нам је све и било јасно, почели смо да трошимо обећану будућност.
А у Шапцу тада, па ништа ново. Све по старом. Шабац је, уосталом, стари град. И навике су старе. Комунални археолози су радили своје, истраживали остатке прошлости испод тротоара и улица. Власт је по Србији примењивала мере штедње, неки су се бунили а штедљиви народ то прихватао, јер је на то и навикао.
С јесени смо констатовали “Да ми је памет с вашара, кад идем на вашар“, нарочито што је киша обележила и чувени шабачки Малогоспојински вашар. И на овогодишњој Чивијади Шапачани су се опет смејали себи и свету. Не зна се коме више.
И тог месеца смо се питали има ли тамо горе неко да заврне славине, опет небо цури. Па и по таквом времену престоницом су дефиловали отпуштени и упослени радници, здрави лекари, образовани просветари, изучени адвокати, недообразовани студенти... Сви траже своја права и то баш на брдовитом Балкану. А Балкан се десио ни на Истоку, ни на Западу. Лепрша. Народна вели да је Србији Бог одредио да се стално буни.
Јесен нас је мало огрејала, Влада оладила мерама штедње а међународна политика остала доследна европејским заврзламама. Светским и белосветским.
Како се ближио крај године политичари су постајали све тиши а певачи све гласнији. Све у име народа и по оној већ познатој “Ко пева зло не мисли а ко мисли није му до песме“.
Први децембарски снег а нарочито лед оковали су пола Србије, неке реке и речице су се опет узјогуниле, као и понеки људи. Код нас су и клима и појединци остали доследни, климатају.
Овог децембра и “Глас Подриња“ је напунио седамдесет година постојања. И сада се осећа као незбринути старац који чека да га опет удоме.
Ипак, прође година. Не поновила се. И опет народна, али она која вели “И немање има крај“. Зна се “И ово ће бити јуче“. Било па прошло, апроћи ће и оно што ће бити. Зато треба бити свим довољан, свачим задовољан, памти и народ. По оној “Што имамо то ћемо делити, људску реч и чашу ракије“!
Бранко Јелић
Најновији број
30. април 2025.
