ЗВОНЕ ЗВОНА У СРЦУ

Опростите и мени и заносу моме, јер се данас враћам своме детињству! Миле успомене лебде око мене као лаки лептири, па ми се разастрле пред очима као каква велика башта препуна шареног, мирисавог цвећа... И, гледећи све то, сећам се своје детињске цркве, сећам се, како се у грудима мојим зажегао један пламен, који ме је и грејао и греје, и кога не могоше загасити ни све бујице бурнога живота, што прејурише преко главе моје... Још ми - чини ми се - одјекује у уву први сребрни звук са белога звоника, који је подигао очи моје плавоме небу, а душу, као кад узнео високо, више од оних сјајних звездица...
Има вас, који можда нисте ни чули за глоговачку цркву... Да кренем коју о њој!
На северозападном крају Мачве, пола сахата од Дрине, на друму Шабац-Рача, лежи малено село Глоговац. Лепа и поносита црква је једини украс тога села. Та је црква ту од старина. Управо она је мењала неколико места у околини, али је од вајкада ту. Поред цркве је школа која је стара колико и црква. То је најстарија црква у Мачви. Можда се ни под једним кровом црквеним у Србији није слегало толико света на богомољу, као под њеним. Чак и данас је то највећа црквена општина у Мачви: Глоговац, Црна Бара, Баново Поље, Совљак, Салаш Црнобарски и Клење, то су шест села која сачињавају њену општину. Четири свештеника служе службу и проповедају слово божје побожном народу, који се сваке недеље и празника стиче на молитву.
У доба, о коме вам причам, црквена општина глоговачке Цркве била је још већа. Сем побројаних села долазила су глоговачкој Цркви још и ова села: Богатић, Дубље и Бадовинци. Онда је та црква имала шест свештеника. Поп Стеван из Црне Баре, поп Живко из Богатића, поп Ста-нојло из Клења, поп Теша из Бадовинаца, поп Раћа из Дубља, поп Ђорђе из Глоговца. Сви су они служили Богу и народу свом. А ја ћу вам у овој малој причици описати један недељни дан.