ПРИЧЕ ИЗ ЖИВОТА
ХАРЛЕМОВАЦ УСВОЈИО МАЧВАНИНА
Нема љубитеља кошарке, и не само кошарке, који није чуо за чувене Харлемовце. Основани 1926. године до дана данашњих забављају своје поклонике широм планете. У својим играма, поред демонстрације изузетне физичке спремности, пласирали су и смисао за театралност и комедију увесељавајући публику, учинивши кошарку више од саме спортске игре.
Први пут у Београду боравили су пре 50 година. Био је то онај тим који је „кривац“ што је кошарка постала толико популарна у свету, па и у ондашњој Југославији, а сада и у Србији. Веровало се да их је немогуће победити, нити да неко може бити бољи од њих. Из тог славног тима данас су живи само тројица ““ Семјуел Браун, Џек Дефарес и Карл Грин. Овај последњи, да се не поверује, усвојио је једног нашег земљака, Мачванина, Мила Радојчића Шећу, алијас Рудија Франклина. Он се средином 80-тих година прошлог века, после више деценија лутања по свету и живљења у 26 држава на четири континента, обрео у Харлему, чувеном делу четврти Менхетн у Њујорку. Било је то време када белци нису имали шта да траже у црначком кварту. Уколико би се белац појавио у Харлему, он је био или достављач дроге или агент њујоршке тајне полиције. Неко трећи могао је само случајно да залута. Али, ето, Шећа се ту послом затекао, а и данас, под другим околностима, живи у Харлему са супругом Кинескињом, Морском Јастребицом, у који се вратио после још неколико деценија лутања светом.
У то време Шећа се бавио браварским послом. Повремено је долазио у ту четврт ради инсталације сигурносних брава. Много чешће постављао је и решетке у приземљу зграда које су крајем 19. и почетком 20. века изградили емигранти јеврејског и италијанског порекла. Временом у Харлем су се све више насељавали црнци, а првобитни становници, под њиховим притиском, се иселили. Потом је прерастао у легло криминала у којем је дрога харала. Међутим, било је нових власника који су желели своје куће, архитектонски вредне, да рестаурирају. Шећа се у томе добро снашао, па је напустио посао бравара.
„И једне вечери“, прича он, „оставши дуго на послу, свратим у неки ресторан на вечеру. Заокупљен својим мислима нисам много ни обраћао пажњу на друге госте кад почеше улазити високи и крупни момци, све црнци. Одмах ми је било јасно да су кошаркаши. Један од њих се издвоји и приђе мом столу и мало повишеним гласом, упућеним само мени, упита: Дал“™ ти, бели дечкићу, знадеш да си залутао у погрешан комшилук? Ништа му не одговорих, а он, још више подигавши глас, рече: Еј, дечкићу, теби говорим. Немој да се правиш глув! При том се големим шакама ослони на сто и наже преко њега да би се спустио на висину мојих очију. У ресторану сви занемеше. Нико не мрда. Ја погледам лево, па десно, а онда полако, и даље седећи, нагнем се према њему. Држећи кажипрст на уснама, тихо, да други не чују, кажем му оштро: Гони се одавде! Немој ометати тајну истрагу њујоршке полиције! Исправим се и наставим са вечером. После десетак минута, након што се грдосија вратио друштву и испричао шта сам му тихо казао, један педесетогодишњак, лепо обучен, такође грдосија као и онај први, приђе моме столу. Пружи огромну шаку и представи се: Ја сам Карл Грин. Добар сам пријатељ са власником овог ресторана. Он ми је доста причао о вама... Могу ли да седнем? Тако сам упознао Карла, мог будућег ујака. Од те вечери, наше пријатељство је постајало све чвршће и чвршће, а посебно када сам му спасао једину некретнину, уштеђевину, коју је стекао за време мукотрпног „робовања“ као чувени Харлемовац.“
Њихова даља дружења нису била по питању кошарке, већ у вези покрета заштите грађанских права, чији је велики борац била Карлова супруга Сали, пријатељица Мартина Лутера Кинга.
После инцидента у ресторану Шећа, не да је напустио Харлем, већ је почео и обучавати црначке младиће у пословима рестаурације који је научио још у основној школи од свог учитеља ручног рада. Карл је био веома пријатно изненађен када је сазнао да од петорице његових сестрића, двојица, а и трећи је изразио исту жељу, раде код Шеће.
У то време у Харлему једини посао за младе било је куповање и препродаја дроге, како би зарадили за живот или пак за лично уживање. То није заобишло ни Карлових пет сестрића. Иако су се и даље „хонорарно“ бавили тим уносним послом ипак су покушавали да науче нешто друго и промене дотадашњи живот. Обрачуни између група продаваца дроге на улицама Харлема били су сурови. Није се презало ни од убистава. „Несврстани“, попут Карлових сестрића, морали су да „раде“ врло обазриво. И поред тога, једног од њих убили су на сред улице из аутомобила. Једнога дана, један од оних Карлових сестрића који су радили код Шеће, није се појавио на послу. Пронашли су га са метком у потиљку у једној од напуштених кућа. После сахране Карл је скрханим гласом рекао Шећи: Ето, оде и Боб, изгубих још једног сестрића, али пронашао сам новог, тебе! Од тог тренутка њихове везе постале су нераскидиве.
И много година касније, кад је почела да „цвета“ љубав преко Интернета са Морском Јастребицом, кинеском академском сликарком, његов ујак Карл је знао за ту везу. Знао је и за припреме свог усвојеног сестрића за одлазак у Кину. Шећа је у том тренутку био пети пут разведен и слободан за нове брачне воде. Са својим ујаком Карлом био је у контакту и док је био у Кини. По повратку (2008), након две године боравка, одмах је са својом новом супругом отишао и до свог ујака и ујне. У њиховој кући биле су изложене многе фотографије из Карловог живота. Јастребица је једну посебно запазила. На њој је Карл био са своја два најбоља пријатеља (1986). Како је само објаснила, Јастребица је у Карловим очима видела пламен младалачког ентузијазма, Семов орлов поглед продирао је у најудаљеније кутке душе, док јој је Џек изгледао попут врховног судије који стрпљиво прати суђење не би ли праведно пресудио. Тако је настала слика „Витезови Харлема“ (2009) димензија 90 х 122 цм и рођена потпуно нова техника, нови уметнички стил, коју је она назвала Апстрактни реализам.
„Баш после финала на прошлогодишњем Светском првенству у кошарци у Шпанији, наставио је причу Шећа, отишао сам до мога ујака Карла. Питао сам га да ли је гледао финале Србија ““ Америка. Насмејао се. Нисам... А ко је победио? Одговорих: Србија... је друга. Америка је првак света. Карл ме погледа са чуђењем: Америка!? Није Америка победила Србију! То смо ми, Харлемовци. Да није било нас кошарка не би била толико популарна у свету. Ми смо ударили те темеље на којима је кошарка и данас, а поготово у Америци.
Овде се, каже Шећа, финална утакмица, а ни остале нису ни преносиле. То Американце не интересује. Али кад почне њихова Национална кошаркашка лига, НБА, не силазе са насловних страна, а на спортским каналима су пуна 24 часа.
Карл Грин се добро сећа турнеје Харлемоваца по Европи. Били су у 16 држава и играли у 62 града. За 101 дан Карл је одиграо 99 утакмица. Било је то време Хладног рата када Американци нису могли крочити на територију Совјетског Савеза и држава под њеном контролом, али не и Харлемовци. „Мало смо се и уплашили да нас не задрже пролазећи кроз многе контролне пунктове. Били смо стално под пратњом и нису дозвољавали окупљање већих група и разговор са нама. Али када смо стигли у Југославију нисмо се могли одбранити од срдачног и веселог народа“, прича Карл. „Никада не могу, вели он, заборавити те дивне људе и њихово гостопримство у Београду“. Могли су спавати у било ком хотелу, јести у било ком ресторану док у земљи где су рођени није им био дозвољен приступ где су били белци. У то време они нису могли да играју са белим клубовима. Играли су само предигре са локалним универзитетским тимовима, пре главног НБА меча. По завршетку њихове утакмице већина публике би напустила игралиште. Касније, да би задржали публику играли су после главног меча у коме су играли белци.
Али времена се мењају. Данас у НБА лиги доминирају црнци, а у Харлему, са њима, најнормалније живе један Србин, Мачванин и једна Кинескиња, Миле Шећа и Морска Јастребица, брачни пар Радојчић.
Први пут у Београду боравили су пре 50 година. Био је то онај тим који је „кривац“ што је кошарка постала толико популарна у свету, па и у ондашњој Југославији, а сада и у Србији. Веровало се да их је немогуће победити, нити да неко може бити бољи од њих. Из тог славног тима данас су живи само тројица ““ Семјуел Браун, Џек Дефарес и Карл Грин. Овај последњи, да се не поверује, усвојио је једног нашег земљака, Мачванина, Мила Радојчића Шећу, алијас Рудија Франклина. Он се средином 80-тих година прошлог века, после више деценија лутања по свету и живљења у 26 држава на четири континента, обрео у Харлему, чувеном делу четврти Менхетн у Њујорку. Било је то време када белци нису имали шта да траже у црначком кварту. Уколико би се белац појавио у Харлему, он је био или достављач дроге или агент њујоршке тајне полиције. Неко трећи могао је само случајно да залута. Али, ето, Шећа се ту послом затекао, а и данас, под другим околностима, живи у Харлему са супругом Кинескињом, Морском Јастребицом, у који се вратио после још неколико деценија лутања светом.
У то време Шећа се бавио браварским послом. Повремено је долазио у ту четврт ради инсталације сигурносних брава. Много чешће постављао је и решетке у приземљу зграда које су крајем 19. и почетком 20. века изградили емигранти јеврејског и италијанског порекла. Временом у Харлем су се све више насељавали црнци, а првобитни становници, под њиховим притиском, се иселили. Потом је прерастао у легло криминала у којем је дрога харала. Међутим, било је нових власника који су желели своје куће, архитектонски вредне, да рестаурирају. Шећа се у томе добро снашао, па је напустио посао бравара.
„И једне вечери“, прича он, „оставши дуго на послу, свратим у неки ресторан на вечеру. Заокупљен својим мислима нисам много ни обраћао пажњу на друге госте кад почеше улазити високи и крупни момци, све црнци. Одмах ми је било јасно да су кошаркаши. Један од њих се издвоји и приђе мом столу и мало повишеним гласом, упућеним само мени, упита: Дал“™ ти, бели дечкићу, знадеш да си залутао у погрешан комшилук? Ништа му не одговорих, а он, још више подигавши глас, рече: Еј, дечкићу, теби говорим. Немој да се правиш глув! При том се големим шакама ослони на сто и наже преко њега да би се спустио на висину мојих очију. У ресторану сви занемеше. Нико не мрда. Ја погледам лево, па десно, а онда полако, и даље седећи, нагнем се према њему. Држећи кажипрст на уснама, тихо, да други не чују, кажем му оштро: Гони се одавде! Немој ометати тајну истрагу њујоршке полиције! Исправим се и наставим са вечером. После десетак минута, након што се грдосија вратио друштву и испричао шта сам му тихо казао, један педесетогодишњак, лепо обучен, такође грдосија као и онај први, приђе моме столу. Пружи огромну шаку и представи се: Ја сам Карл Грин. Добар сам пријатељ са власником овог ресторана. Он ми је доста причао о вама... Могу ли да седнем? Тако сам упознао Карла, мог будућег ујака. Од те вечери, наше пријатељство је постајало све чвршће и чвршће, а посебно када сам му спасао једину некретнину, уштеђевину, коју је стекао за време мукотрпног „робовања“ као чувени Харлемовац.“
Њихова даља дружења нису била по питању кошарке, већ у вези покрета заштите грађанских права, чији је велики борац била Карлова супруга Сали, пријатељица Мартина Лутера Кинга.
После инцидента у ресторану Шећа, не да је напустио Харлем, већ је почео и обучавати црначке младиће у пословима рестаурације који је научио још у основној школи од свог учитеља ручног рада. Карл је био веома пријатно изненађен када је сазнао да од петорице његових сестрића, двојица, а и трећи је изразио исту жељу, раде код Шеће.
У то време у Харлему једини посао за младе било је куповање и препродаја дроге, како би зарадили за живот или пак за лично уживање. То није заобишло ни Карлових пет сестрића. Иако су се и даље „хонорарно“ бавили тим уносним послом ипак су покушавали да науче нешто друго и промене дотадашњи живот. Обрачуни између група продаваца дроге на улицама Харлема били су сурови. Није се презало ни од убистава. „Несврстани“, попут Карлових сестрића, морали су да „раде“ врло обазриво. И поред тога, једног од њих убили су на сред улице из аутомобила. Једнога дана, један од оних Карлових сестрића који су радили код Шеће, није се појавио на послу. Пронашли су га са метком у потиљку у једној од напуштених кућа. После сахране Карл је скрханим гласом рекао Шећи: Ето, оде и Боб, изгубих још једног сестрића, али пронашао сам новог, тебе! Од тог тренутка њихове везе постале су нераскидиве.
И много година касније, кад је почела да „цвета“ љубав преко Интернета са Морском Јастребицом, кинеском академском сликарком, његов ујак Карл је знао за ту везу. Знао је и за припреме свог усвојеног сестрића за одлазак у Кину. Шећа је у том тренутку био пети пут разведен и слободан за нове брачне воде. Са својим ујаком Карлом био је у контакту и док је био у Кини. По повратку (2008), након две године боравка, одмах је са својом новом супругом отишао и до свог ујака и ујне. У њиховој кући биле су изложене многе фотографије из Карловог живота. Јастребица је једну посебно запазила. На њој је Карл био са своја два најбоља пријатеља (1986). Како је само објаснила, Јастребица је у Карловим очима видела пламен младалачког ентузијазма, Семов орлов поглед продирао је у најудаљеније кутке душе, док јој је Џек изгледао попут врховног судије који стрпљиво прати суђење не би ли праведно пресудио. Тако је настала слика „Витезови Харлема“ (2009) димензија 90 х 122 цм и рођена потпуно нова техника, нови уметнички стил, коју је она назвала Апстрактни реализам.
„Баш после финала на прошлогодишњем Светском првенству у кошарци у Шпанији, наставио је причу Шећа, отишао сам до мога ујака Карла. Питао сам га да ли је гледао финале Србија ““ Америка. Насмејао се. Нисам... А ко је победио? Одговорих: Србија... је друга. Америка је првак света. Карл ме погледа са чуђењем: Америка!? Није Америка победила Србију! То смо ми, Харлемовци. Да није било нас кошарка не би била толико популарна у свету. Ми смо ударили те темеље на којима је кошарка и данас, а поготово у Америци.
Овде се, каже Шећа, финална утакмица, а ни остале нису ни преносиле. То Американце не интересује. Али кад почне њихова Национална кошаркашка лига, НБА, не силазе са насловних страна, а на спортским каналима су пуна 24 часа.
Карл Грин се добро сећа турнеје Харлемоваца по Европи. Били су у 16 држава и играли у 62 града. За 101 дан Карл је одиграо 99 утакмица. Било је то време Хладног рата када Американци нису могли крочити на територију Совјетског Савеза и држава под њеном контролом, али не и Харлемовци. „Мало смо се и уплашили да нас не задрже пролазећи кроз многе контролне пунктове. Били смо стално под пратњом и нису дозвољавали окупљање већих група и разговор са нама. Али када смо стигли у Југославију нисмо се могли одбранити од срдачног и веселог народа“, прича Карл. „Никада не могу, вели он, заборавити те дивне људе и њихово гостопримство у Београду“. Могли су спавати у било ком хотелу, јести у било ком ресторану док у земљи где су рођени није им био дозвољен приступ где су били белци. У то време они нису могли да играју са белим клубовима. Играли су само предигре са локалним универзитетским тимовима, пре главног НБА меча. По завршетку њихове утакмице већина публике би напустила игралиште. Касније, да би задржали публику играли су после главног меча у коме су играли белци.
Али времена се мењају. Данас у НБА лиги доминирају црнци, а у Харлему, са њима, најнормалније живе један Србин, Мачванин и једна Кинескиња, Миле Шећа и Морска Јастребица, брачни пар Радојчић.
Бранко Станић
Најновији број
25. април 2024.
